Stvarno je sve loše. Nemam vremena za sebe niti za druge. Prvo fakultet imam 2 i po ispita ia vrijeme je da počnem učiti, ali ne mogu tako se loše osjećam. Do prije koju sedmice sam uvijek se m ogla smijati bez obzira ne sve loše što se dešava. Sada sam izgubil i to i nikako ne mogu da se smijem. A to mi je bila najbolja vrina. Također, mršava sam puno, bila sam se udebljala, ali sam ponovo smršala, i imam osjećaj da mi i kosa opada, ne mogu da jedem (inače imam brz metabolizam) i vid mi je oslabio (-1,5 dp inače bila, sad ne smijem na pregled; a težina sada jedva 44 kg, visina 166, 21 god.); također kada ustajem manta mi se ne mogu da kontrolišem tijelo, i ne vidim par sekundi, pa moram sjesti dok se ne smiri to. Dalje ljeto je a a nemam s kim da izađem, a inače sam se mnogo radovala da se opustim, međutim moje društvo ne živi u gradu već treba vozariti, tako da nemam s kim ni na kupanje ni u grad stalno sam kući skoro, i muka mi e od toga. Roditelji su kući često, al s njima ne mogu da pricam ni o čemu, ne bi me razumili.; a i nikada nisam ni mogla; mama sluša tatu, a tata se samo dere, i prijeti. Imam brata 5 god. mlađeg, ali i on se poaša kao i ka u njegovim godinama, zatvoren je (zbog tate), iako ima drustvo prestao je izlaziti. Nemam želju ni za čim. A ljubav e to je tek užas. Bivši me zavlačio dugo dugo ( 3 put duže nego što smo bili u vezi). Viđali smo se mnogo puta, ali on ima curu sada s kojom je god i po, a sa mnom je preinuo konačno ima 3 sedmice (vjerovala sam mu, i sve i da može ispraviti stvari trebao b puno da radi na povjerenju (mom njemu), što mi je bilo i jako teško prije njega da vjerujem ljudima-njemu sam vjerovala ne znam ni ja zašto, valjda što sam se osjećala posebno s njim, i mislila sam da mi nije lagao dok smo bili u vezi). Ne znam šta da radim. Da bar imam vremena da se posvetim sebi izdravlju, lakše bi mi bilo ali ovako svaki dan sve više propadam, i već dugo razmišljam da to okončam. Rezala sam se prije, malo po par rezova, ostali su ožiljci al sam ih djelimicno uklonila, pa se jedva vide, ugl to rezanje bi mi umanjilo psihičku bol na nekoliko mjeseci, ali više ne djeluje. Nemam izlaza.
Odgovor
Zdravo.
I naslov i prva rečenica govore da je sve loše. Zvuči kao da dolaze do osobe koja ne može da se otrgne lošim događajima koji se nižu i kojoj je teško da nađe i rešenje za njih. Hajde da još jednom zajedno prođemo kroz sve.
Pišeš nam da imaš problem da daš 2 ispita koji ti slede, jer nisi u stanju da učiš zbog stanja u kome se nalaziš. Zdravstveno stanje ti, zapravo, nije sjajno. Kažeš da se osećaš malaksalo, ne kontrolišeš telo, vid ti slabi, i primećuješ da si dosta izgubila u kilaži. Moram ti priznati da tako opisano stanje izaziva priličnu brigu. Stoga i mogu da zamislim koliko ti teško pada da se posvetiš obavezama kao što je učenje. Kažeš i da se ne viđaš sa prijateljima, jer ne žive blizu tebe. Veći deo dana provodiš u kući, gde je i otac koji je prilično strog. Tu se kao problem našao i kraj veze sa momkom, kome si izabrala da veruješ, ali si se na kraju opet osetila izneverenom. Kažeš i da si se samopovređivala, kako bi uz fizičku bol manje osetila psihičku, ali ni to više ne pomaže. Imajući sve ovo u vidu, kao i činjenicu da nemaš sa kim da podeliš sve što te muči, čini se razumljivim rečenica na kraju pisma – “Nemam izlaza”.
Kao što i sama vidiš, navela si poteškoće na više životnih polja. Ono što sve čini dodatno težim je što ti se sve dešava u isto vreme. Ponekad velika količina negativnog oko nas ume da učini da se osećamo blokirano. Kao da nas je sve to zarobilo i imamo želju da nešto promenimo, ali ne možemo da se pomerimo. I zaista može da deluje bezizlazno ako im svima posvetimo istu pažnju, ako o svim tim problemima razmišljamo istim intenzitetom. Ako se nekoj stvari prvoj posvetimo, ne znači da je neka druga nebitna, ali važno je početi od nečega konkretnog – ne od svega. Stvari se uglavnom rešavaju jedna po jedna, pa i onda korak po korak. A pre svega bilo bi dobro da napravimo priroritete.
Moglo bi se recimo reći da je tvoj prvi korak obraćanje nama. Imala si potrebu da podeliš sa nekim ono što ti se dešava, a sledeće korake ćeš odrediti ti prema tome šta ti smatraš prioritetima.
Na primer, meni se lično dopada što si između „svega lošeg“ među prvim navela svoje zdravlje. Ono bi trebalo da ti bude najbitnije, jer ako se osećaš loše fizički, teško da možeš da se posvetiš rešavanju problema na drugim poljima. Navodiš da nemaš vremena da se posvetiš sebi. Kažeš da nigde ne izlaziš, pa ću pretpostaviti da si vreme podredila učenju, za koje kažeš da nemaš snage. Možda bi trebalo da to vreme konstruktivnije provedeš. Recimo, mogla bi da posetiš lekara. Mogla bi da odeš da proveriš krvnu sliku, da odeš na pregled očiju i da posetiš nutricionistu koji bi ti sastavio način ishrane pogodan tvom metabolizmu. Neodlazak do lekara mogao bi da ti stvori mnogo veće probleme.
Moram da podvučem i još jednu stvar koju si navela, a koja je takođe u vezi sa tvojim zdravljem. Navela si da si se samopovređivala kako bi olakšala psihičku bol, ali ti to više ne pomaže. Ne znam koliko si istraživala o samopovređivanju i kako su drugi rešavali taj problem, ali svakako je prilično ozbiljna stvar kojoj se treba posvetiti. Tačno da ljudi to čine da olakšaju sebi one trenutke kad ih preplave negativna osećanja, ali kao što i sama kažeš, u jednom trenutku ni to ne pomaže, a svaki naredni pokušaj može biti sve opasniji. Stoga je bitno da naučimo da izražavamo i kanališemo osećanja koja nas dovode do tog stanja. Najčešće je to težak proces da čovek prođe sam, te se preporučuje pomoć stručnog lica. Nažalost, to nije retka pojava, ali je dobra stvar da stručnjaci imaju iskustva i znaju kako da pomognu. Imala si snage nama da se obratiš jer ti je bilo teško, te verujem da ćeš imati snage da potražiš u svom okruženju psihologa ili psihoterapeuta koji ti može pomoći.
Kada zdravlje stabilizuješ i kada povratiš neophodnu snagu, možeš da se okreneš dalje, drugim poljima života, onako kako ti procenjuješ da ti znači. A kod nekih situacija važno je da prođe i neko vreme. Od raskida sa dečkom prošlo je tek tri nedelje, a tuga koja se može javiti nakog nekog gubitka, obično zahteva i vreme da se zaleči. Kada središ svoje zdravlje imaćeš snage i vremena da se tome posvetiš, a možda se sam proces preboljevanja bude odvijao i kroz tvoj rad na sebi i svom zdravlju.
Kroz pismo mi nije najjasniji tvoj odnos sa mamom, sem što kažeš da ona “sluša tatu”. Možda bi se iznenadila da je spremna da sasluša i tebe, ukoliko probaš da joj se obratiš. možda ne moraš u vezi sa svim stvarima koje si nama navela, ali mogla bi da počneš od nekih stvari tebi prihvatljivijih za deljenje sa njom. Možda neko od tvojih prijatelja može da ti bude dobar sagovornik. Ovo sve ti navodim jer smatram da može biti važno da imamo u okolini nekog s kim možemo problem da podelimo. Samo to deljenje može da deluje da taj problem doživimo nešto malo lakšim za podneti. A možda sagovornik deli slične probleme i osećaj usamljenosti i beznadežnosti tad može postati manji.
Nadam se da ćeš nakon ovog obraćanja nama preuzeti i sledeći korak i naći vremena za sebe, a nama uvek možeš ponovo da se obratiš.
Veliki pozdrav iz Vršnjačkog savetovališta!