Vrsnjacko savetovaliste

Ima li svjetla na kraju tunela?

Poštovani, Imam 27 godina, i živim u Tuzli sa roditeljima i mlađom sestrom. Već nekoliko godina borim se sa depresivnim poremećajem, koji mi je ustanovljen još 2008.godine, i od kada sam imao nekoliko depresivnih epizoda. Gotovo cijelo to vrijeme uzimam antidepresive koje mi je prepisao moj psihijatar. Promijenio sam nekoliko njih, ali moram reći da sam izgubio povjerenje u sve, pa i u ovog posljednjeg kojeg najduže posjećujem, jer ne posvećuje dovoljno vremena meni koliko bi trebao, nego se sve svede na 15-tak minuta razgovora i to je sve, a vjerujte mi ovdje su svi takvi. Išao sam na terapijske grupe, privatno, ali nemam više novca da ih plaćam. Bojim se da mi lijekovi više ne pomažu, a do sada sam izmijenjao najmanje 10 vrsta. Svaki dan je za mene novi izazov, nova borba, ali došao sam do zida, i ne mogu dalje. Napisao sam oproštajno pismo, a u zadnje vrijeme imam suicidalne misli. Pomišljam na samoubistvo, što me strašno plaši. Otežavajuće je to što nemam posao, već skoro 5 godina sam na birou, praktično od završetka studija. Po struci sam dipl.pravnik, mada bih u ovoj situaciji radio bilo šta, ali je ovdje gotovo nemoguće naći bilo kakav pošten posao. Mi se porodično nalazimo u vrlo teškoj finansijskoj situaciji, jedva sastavljamo kraj s krajem. Tata je penzioner, mama rijetko dobija platu u firmi u kojoj radi, a sestra tkđ. ne radi, ima završenu srednju školu. Moj društveni život je jako siromašan, imam par prijatelja koji me ne razumiju, jedinu podršku imam od majke i donekle sestre. Ne znam kako dalje, molim vas da mi odgovorite, jer ja već odavno ne vidim svjetlo na kraju tunela.
Odgovor

Zdravo,

Pažljivo sam pročitala tvoje pismo, i za početak bih želela da pohvalim to što si sve ove godine bio istrajan u nameri da pomogneš sebi, što si odlazio psihijatru, uzimao terapiju, pokušao i sa grupnom terapijom…

Pišeš da imaš utisak da si došao do zida i da ne znaš kako dalje. Svaki dan doživljavaš kao borbu i imaš osećaj da nemaš snage da nastaviš. Ponekad nas problemi pritiskaju sa svih strana i sav taj pritisak dovede nas do toga da ne vidimo izlaz. Kao da smo upali u začarani krug iz koga ne možemo da se izbavimo i onda pomislimo i na ono poslednje “rešenje”, samoubistvo… Napisao si i oproštajno pismo, što govori da si dosta razmišljao o toj ideji. Ipak, razmišljam, da li kada prekinemo sopsteni život i zatvorimo sve mogućnosti da nešto dalje menjamo, zaista rešavamo nešto? Da li je to zaista “rešenje”? Suicidalne misli su te okupirale u poslednje vreme i kažeš da te strašno plaše. Strah od smrti i toga šta će biti posle je, kažu, jedan od najjačih, ako ne i najjači, ljudski strah. Razumljivo je da te plaši, da te brine što uopšte o tome i razmišljaš. Čini mi se da to samo govori da trenutno gubiš snagu da se boriš sa svim i da ti se i takve ideje čine bolje nego ostati u trenutnom stanju, zarobljen Svi imamo potrebu da kontrolišemo sopstveni život, da učinimo nešto, da se pomerimo. Tebi kao da se trenutno čini da ni uz pomoć drugih, tu kontrolu ne možeš da povratiš, preuzmeš stvari u svoje ruke, učiniš da se osećaš bolje i ideš napred.

Kažeš da već nekoliko godina uzimaš različite antidepresive, ali da imaš utisak da ti ne pomažu mnogo. Takođe, smatraš da podrška i pažnja koju si dobijao od psihijatara nije dovoljna da bi imao poverenja u njih i nastavio sa posetama. Da li si svom psihijatru rekao da razmišljaš o samoubistvu? Svakako bi bilo poželjno da sa njim popričaš i o tome. Ne treba zaboraviti da je on tu kako bi ti pomogao. Isto tako bi mogao da mu kažeš da je tvoj utisak da ti ne posvećuje dovoljno pažnje, kao i da ti deluje da ti lekovi koje trenutno uzimaš više ne pomažu. Nisam sigurna da li su ti terapijske grupe bile korisne, ali jasno mi je da nisi u finansijskoj mogućnosti da nastaviš s njima. Moj utisak je da si se ti zaista trudio da ti bude bolje, ali da si sad razočaran i nemaš poverenja u neku podršku spolja. Uzdaš se sada sam u sebe, ali kao da si umoran od svega. Ipak, tvoje pismo nama je znak da si i dalje spreman da tražiš podršku i da je ostalo malo poverenja u to da ti neko može bar malo olakšati teret koji nosiš. Zato bi možda trebalo, da dok tražiš neke nove načine podrške, nastaviš sa terapijom i posetama psihijatru. Ponekad da bi nam nešto pomoglo, treba i verovati da to pomaže.

Možda ono istinsko rešenje ne možemo trenutno da vidimo, ali dok ne dodjemo u situaciju da nam bude bolje, podršku možemo naći i u bliskim ljudima. U vremenu koje provodimo sa njima možemo da nađemo snage da idemo dalje. Obično se bolje osećamo i znači nam kada nas najbliži razumeju, kao što su to u tvom slučaju majka i sestra. Kažeš da nemaš podršku prijatelja, tačnije da ti deluje da te ne razumeju. Možda i oni nedovoljno znaju o tome šta ti se dešava, pa se plaše da te ne povrede nekim svojim ponašanjem. Ljude treba upoznati sa onim što se dešava, jer često podrazumevamo i ne kažemo neke stvari, a potrebno je. Razmišljam, da li si sa svojim prijteljima razgovarao o tome šta ti je ok u vašem odnosu i koji vid njihove podrške bi ti prijao i koristio? Takođe, pitam se da li imaš mogućnosti za neke aktivnosti kao što su sport, trčanje, neke aktivnosti u prirodi, neki hobi? Pored toga što bi ti nešto što ti je zanimljivo okupiralo pažnju, to je način da upoznaješ neke nove ljude i da se više družiš sa njima.

Vidim da ti teško pada finansijska situacija u kojoj se nalazi tvoja porodica i to što si pet godina na birou. Ali i tu opet vidim tvoju spremnost da radiš bilo šta i da se boriš. Dosta mladih nakon završetka fakulteta ne može da nađe posao ili moraju da rade nešto što nema veze sa njihovom strukom, a koliko sam upoznata i sa situacijom prethodnih generacija većina se isto tako snalazila kao i mi. Svakodnevno prelistavanje oglasa, traženje po netu i upornost su potrebni svima nama. Možda biste sestra i ti na tom polju mogli da budete podrška jedno drugom? Ako već nisi, mogao bi da potražiš pripravnički negde ili da neko vreme volontiraš? To bi svakako moglo da ti otvori neke nove mogućnosti i da ti bude odskočna daska u traženju posla, a i korisno iskustvo koje bi mogao da uvrstiš u svoj CV.

Teret koji nas svakodnevno pritiska sprečava nas da vidimo način na koji možemo da se nosimo sa onim što nas muči i, kako ti kažeš, da vidimo svetlo na kraju tunela. Ne treba da zaboravimo da to što ne vidimo rešenje ne znači da ga nema. Naravno, za sve je potrebno vreme, ništa se ne rešava preko noći. Strpljenje, upornost, dobra volja i dragi ljudi nam mogu pomoći u prevazilaženju teškoća. Naravno, tu smo i mi i uvek nam se možeš obratiti. Želim ti da budeš i dalje jak i uporan!

Pozdrav iz Vršnjačkog savetovališta!