Pisala sam vam vec pismo pod nazivom “prezivljavanje”, i evo, opet se javljam. Moj zivot je sada jos veci haos. Upoznala sam decka, dopisivali smo se par dana, videli i ja sam izgubila nevinost sa njim sa svojih nepunih 18 godina, sa deckom kog jedva poznajem i sa kojim sam par dana nakon zavrsila. Znam da ne postoji izgovor, ali kad rastes u sredini gde te omalovazavaju, gde si neprihvacen, uradio bi sve da se nekome svidis i to je to. I mnogo se kajem. Da bi sinoc uradila jos gluplju stvar. Bila sam na 18-tom van svog grada, upoznala sam decka sa kojim se dugo dopisujem, menjali lokale i meni prevoz pobegne. Znajuci finansijsku situaciju u porodici, da nam se desio smrtni slucaj i da moji u ponedeljak treba da su na sahrani, nisam nista javila mojima nego zvala drugaricu sa kojom sam trebala da se vratim, a koja je samo prekidala… i prekidala… I tu ja odem sa tim deckom, njegovom sestrom od tetke i bratom, i drugom u selo pored, provesti noc, sta cu, a ne reci mojima. On mi se stvarno dopao, spavali smo na odvojenim krevetima i bilo je lepo, i ujutru da pozovem moje: FRKAA!!! Ne znaju sta mi se desilo, zvali sve moje drugare, obavestili SUP, poludeli, bio neki udes na cenejskom putu i mislili da sam poginula, dolaze po mene, nazivaju me lazurom i osobom koja muti, da mi je to u genima, da me mrze, zabranjuju mi izlaske, gube poverenje ( a inace me je odhranila tetka, sa njom zivim). I javlja se jos jedan problem. Nemam cvrst karakter, kad kazem ne, nije ne ili kad kazem da da je da, i obrnuto. Mrzim sebe, enciklopedija sam komplexa nize vrednosti, bolesna sma… I primetila sam da sam patoloski lazov. Ne za krupne stvari, ne da povredim nekoga, nego kao da bi se nekome dopala umem da ulepsavam, makar sitnicu, beznacajnu, i da ne primetim. Pored loseg finansijskog zivota, stanja u porodici i skoli, sad i ovo… Na ivici sam da izvrsim samoubistvo, jer sam svoj zivot unistila.

Draga vršnjakinjo,

čitajući tvoje pismo stekla sam utisak da su skorašnji događaji i tvoje kajanje zbog njih, pokrenuli lavinu drugih, neprijatnih osećanja. Čini mi se da se vrlo teško nosiš sa tim osećanjima i želim da kroz ovaj odgovor pokušamo da zajedno razmišljamo o svemu što se dogodilo.

Pisala si nam kako si izgubila nevinost sa dečkom kojeg si malo poznavala i sa kojim si vrlo brzo prekinula posle toga. Čini mi se da se osećaš da si pogrešila u vezi sa tom odlukom i da se naslov tvog pisma – “kajanje“ odnosi između ostalog i na ovaj tvoj izbor. Kažeš kako ne postoji izgovor za to što se desilo, ali prepoznaješ i govoriš o svojoj potrebi da se svidiš nekom, odnosno u ovom slučaju tom dečku. Takođe, dodaješ da si primetila da nekad znaš, čak i nesvesno, da slažeš ljude i ulepšaš istinu ne bi li im se dopala. Verujem da je potreba da se svidimo drugima prisutna kod većine ljudi, samo je pitanje kako tu potrebu zadovoljavamo.

Da li bi trebalo uraditi sve da se svidimo nekom ili da se osetimo prihvaćenim? Nisam sigurna, jer čini mi se ako se previše trudimo i idemo preko svojih osećanja, potreba, to može izazvati suprotnu reakciju. Ukoliko u nekom odnosu ne poštujemo sebe, svoje vrednosti ili stavove, ne možemo očekivati da to uradi druga strana. Laži nas, nažalost, mogu sprečiti da nas neka osoba stvarno upozna i prihvati, baš onakve kakvi jesmo. Čak iako nas prihvate, mi se onda loše osećamo u tom odnosu jer znamo da je taj odnos lažan.

Kažeš kako si rasla u sredini u kojoj se osećaš neprihvaćenom i omalovažavanom i da bi zbog toga uradila sve da se svidiš nekom. Mogu samo da pretpostavim kako je odrastati i osećati se da je tvoje biće neprihvaćeno i nedovoljno vrednovano. Kada dobijamo poruke od najbližih ili od sredine da nismo dovoljni takvi kakvi jesmo, da šta god uradimo nije dobro, da mi nismo dobri – nekad počnemo da verujemo i sami u to. Čak iako to verovatno nije tačno. A kada ne verujemo sami u sebe, tražimo potvrdu od drugih, i tako upadamo u začarani krug. Kako da se svidimo nekom ako se ne sviđamo sami sebi? Kako da neko misli da smo vredni, ako mi sami ne prepoznajemo svoje vrednosti i ne ponašamo se u skladu sa njima? Čak i ako nam drugi potvrde naše vrednosti, može se desiti da ih odbacimo kao neistinu jer mi sami ne mislimo tako. Zato mi se čini da bi potvrdu trebalo tražiti pre svega u sebi, pa tek onda od drugih.

Kažeš da nemaš čvrst karakter. Kažeš kako kod tebe da nije da, i ne nije ne. Čini mi se da pod tim podrazumevaš to što nisi dosledna. Zapravo teško ti je da se ponašaš u skladu sa onim što kažeš. Razmišljam, kako zapravo donosimo odluke? Šta sve uzimamo u obzir? Da li uzimamo u obzir svoja i tuđa osećanja, vrednosti kojima se vodimo, prethodna iskustva? Čini mi se da pravi odgovor možemo da nađemo ako zavirimo u sebe i oslušnemo svoje biće. Ukoliko donosimo odluku u skladu sa sobom, tj. ukoliko je naša odluka potekla istinski od nas samih, veća je verovatnoća da da, stvarno bude da.

Pisala si nam i o drugom događaju, koji je uticao na tvoje odnose sa bližnjima. Naime, sticajem okolnosti, nemogućnosti da se vratiš kući, prespavala si jednu noć u kući sa društvom i dečkom koji ti se sviđa. Pretpostavljam da u toku noći nisi smatrala da je to što si uradila iz bilo kog razloga loše, štaviše imala si nameru da ne brineš roditelje i poštediš ih dodatnih troškova. Takođe, možda si znala da bi njihov odgovor na sve bio negativan, a tebi se ostajalo sa društvom sa kojim si bila. Verovatno, sada iz ove perspektive shvataš da je nejavljanje roditeljima bilo pogrešno. Ti si znala da si na sigurnom, da se ništa loše nije desilo, ali to oni nisu mogli znati. Sve te reči koje su ti uputili su na neki način rezultat njihovog straha da ti se nije nešto dogodilo. Mozda je razumljivo da su ljuti na tebe, jer su verovatno smatrali da si mogla da bolje proceniš situaciju i doneseš odluku da im se javiš, bez obzira na sve. Čini mi se da ih je tvoje nejavljanje prestravilo i vrlo zabrinulo i verujem da će ti biti potrebno vreme da ponovo povratiš njihovo poverenje.

Kajanje zbog stvari koje uradimo je pokazatelj da shvatamo da naši postupci u nekom trenutku nisu bili na mestu. Međutim, ne možemo promeniti činjenicu da se to nešto stvarno desilo i opterećivanje sebe neprijatnim osećanjima, kakvo je kajanje, to neće promeniti. Stvari na bolje mogu promeniti jedino naša buduća ponašanja. Šta smo naučili iz grešaka koje smo napravili? Kako da ubuduće donosimo odluke koje su najbolje po nas? Kako možemo da ispravimo situaciju koja je nastala? Ovo su možda samo neka od razmišljanja koja deluju produktivnije na nas od samog kajanja. Ipak, pred tobom je zahtevan period, kada treba da izdržiš kaznu roditelja i vremenom, svojim postupcima, postepeno povratiš njihovo poverenje. To jeste spor proces, ali je moguć.

Pišeš nam kako mrziš sebe, i kako imaš komplekse. Mogu samo da pretpostavim koliko se loše osećaš kada razmišljaš o sebi i svom životu, i koliko je tvoje nezadovoljstvo veliko kada razmišljaš i o samoubistvu. Trenutno ti se toliko toga sakupilo. Gubitak nevinosti ume da bude veliki šok za jednu devojku, posebno kada se desi tako iznenada i sa nekim koga ne poznajemo dovoljno. Uz svo tvoje prethodno nezadovoljstvo, poslednji događaj kao da je bio kap koja je prelila čašu. Trenutno, kao da je tenzija previsoka, osećanja su se izmešala i ne možeš jasno da razmišljaš…Ipak, koliko god nam delovalo u nekim situacijama da nema izlaza, da ne možemo više da podnesemo, da smo uništili svoj život – izbor uvek postoji i svakako da najbolji izbor nije samoubistvo! Bitno je da u takvim situacijama ne donosimo naglo odluke, i da potražimo razgovor sa nekim. Osoba ne bi trebalo da ponese sama toliki teret. Da li imaš nekog u svom okruženju sa kim možeš da popričaš kada ti je teško? Ukoliko ti je neprijatno da pričaš sa bliskim ljudima na tu temu, ili želiš da se konsultuješ sa nekim ko je stručniji i ko ima iskustva u takvim situacijama – uvek možeš potražiti pomoć od psihologa u školi ili Domu zdravlja. Ne moraš sama da se nosiš sa svim tim!

Kakvu sebe bi volela? Čime bi volela da se baviš? Šta bi te činilo srećnom? Odgovori na ova pitanja ti mogu pomoći da idući ka svojim željama vremenom povratiš samopouzdanje i zavoliš sebe. Ali ne zaboravi da svi imamo mane i vrline, i ponekad umesto kritike bi mogli sebi da uputimo i poneku pohvalu. Zanimljivo, jedan od psihologa je rekao da je najstrašnija stvar na svetu prihvatiti nekog u potpunosti, a da bismo voleli sebe, kako kaže, moramo učiniti upravo to, najstrašnije. Možda bi trebalo početi odatle.

Veliki pozdrav iz Vršnjačkog savetovališta.