Zdravo
Imam 14 godina.Od ranog djetinjstva imam kompleks zbog kilaze.Svi su me zezali zbog toga i nekako sam uspio smrsat da mi svi govore da sam zgodan, nije bilo lako ali sam uspio. Na svojim ledjima sam osjetio kako je to praviti kucu od crkavice i slicno.Od ranog djetinjstva nisam uzivao,vec sam bio zeljan svega da bi se prokleta kuca napravila.Cak je moj otac,koji je ratni vojni invalid i to 100% morao ici po svijetu da bi zaradio za kucu.Eto,kuca je napravljena,sredjena i svi sad mislite da je sve ok.Nije,ni najmanje.Zivot mi se raspada, saznao sam da sam bolestan,u kuci je svaki dan galama, vriska, otac i mati samo sto nisu oci sebi iskopali,brat lazov,ludi zbog cure,hlupa po tastaturi…Najgore od svega sto sam ja bolestan,nije pretjerano opasno ali to ne mogu rijesiti nikada,ono u potpunosti.Imam ciste na sinusima zbog kojih imam svakodnevne glavobolje i to nenormalnih razmjera,tako da sam cesto zbog toga neraspolozen,oslabio u skoli mada i dalje prolazim s 5 ali nekada su bile sve petice.Ne zelim ja kule i gradove,samo zelim normalnu porodicu,da sjedemo fino uz kafu pa da pricamo,da normalno rucamo..kod moje kuce toga nema.Jedina utjeha u svemu ovome su moja nena(sa majcine strane) i tecisna koju smatram sestrom,ona zna tek mali dio ovoga i u potpunosti me razumije.Medjutim,ona se udala,dobila dijete,posao, pa je ja ne zelim opterecivati svojim problemima. Morao sam nekome ovo ispricati inace bih pukao,a od svoje osme godine razmisljam o samoubistvu.Molim vas,pomozite.

Zdravo, vršnjače!

Mogu samo da zamislim koliko je teško što sa svojih 14 godina prolaziš kroz prču koju si nam opisao i što si, usled svega, odrastao pre vremena. Drago mi je jer si svoj teret podelio sa nama i nadam se da će ti naš odgovor biti od koristi kako bi napravio neku promenu na bolje.

Iz tvog pisma vidim da si se već na ranom uzrastu susreo sa surovošću koju život sa sobom nosi. Kako kažeš imao si kompleks zbog svoje kilaže i bio si predmet ismevanja drugih iz okoline. Verujem da je to doprinelo da se osećaš loše, manje vredno, odbačeno. Ipak, jaka volja i upornost pomogli su ti da smršaš i tako se izboriš sa svojim problemom. To pokazuje tvoju snagu koju, verujem, i dalje poseduješ samo si je usled svih problema koji te muče potcenio. Pišeš nam da nisi imao prilike da uživaš i da ti je mnogo toga bilo uskraćeno usled situacije koja je bila aktuelna- otac ratni invalid, loša finansijska situacija, kuća u izgradnji. Sređivanje kuće bilo je prioritet, pa je sve ostalo stajalo po strani pa i ti koji si bio “željan svega “, ispravi me ako grešim. Međutim, tvojim problemima nije došao kraj ni kada je kuća završena. Saznaješ da si bolestan, muče te svakodnevne glavobolje, neraspoložen si, popuštaš u školi. Čini mi se da situaciju dodatno pogoršavaju loši odnosi u kući- svađe između oca i majke, brat koji ludi zbog cure, galama, buka. Deluje mi da te sve to dodatno opterećuje i ometa tvoje svakodnevno funkcionisanje. Postaje neizdrživo i čini te nemoćnim jer ne znaš šta da preduzmeš i kome da se obratiš. A sve što želiš je da budete normalna porodica. Da zajedno provodite vreme, razgovarate o svemu, pokažete razumevanje jedni za druge, budete tu jedni za druge. I to je uredu!

Čitajući tvoje pismo stičem utisak da si  već dugi niz godina preplavljen dešavanjima u svojoj porodici i da si sada doneo odluku da više ne bude tako. Sasvim je prirodno da želiš da promeniš situaciju u kući na bolje i da u tvojoj porodici vladaju mir i sloga.  Stabilna porodična atmosfera i kvalitetni odnosi u porodici pružaju svakome od nas sigurnost, jačaju naše samopouzdanje i daju nam snagu da prevaziđemo teške trenutke. S obzirom na okolnosti koje nam navodiš, prirodno je da imaš potrebu za onim za čime godinama čezneš- pažnjom, ljubavlju, podrškom, sigurnošću. Ove potrebe, koje svako od nas ima, još su intenzivnije kada nam se dešavaju promene koje ne možemo da kontrolišemo i koje nisu u našoj moći. Deluje mi da su potrebe koje imaš još više podstaknute saznanjem da si bolestan, kao i uverejnjem da se nikada u potpunosti nećeš izlečiti. Pretpostavljam da si i dalje u neverici da se sve to dešava baš tebi i da osećaš strah usled tolike neizvesnosti. To je uredu, naročito ako nemaš podršku i oslonac koji su u takvim prilikama značajni i poželjni.

Međutim, čini mi se da u naletu svih ovih osećanja i prevelike želje da sve bude kako treba zanemaruješ činjenicu da imaš samo 14 godina! Deluje mi da nisi svestan ili ne prepoznaješ snage koje imaš. Zar ne misliš da si pokazao svoje snage kada si odučio da smršaš i istrajao u tome? Ili kada si i pored svih problema u kući uspeo da održiš odličan uspeh u školi? Ili to što godinama uspevaš da odagnaš pomisao o samoubistvu? Na kraju, zar ne misliš da je snaga to što si rešio da preduzmeš nešto i što si napravio prvi korak obrativši se našem savetovalištu? Ipak, moram ti reći da nekada i pored sve naše dobre volje i upornosti da nešto promenimo i ostvarimo, treba da imamo na umu da to ne zavisi samo od nas, već i od drugih. Nekada nam je potrebna njihova pomoć.  Zatražiti je i dopustiti im da nam pomognu takođe je snaga!

Pominješ nam u pismu da su jedine osobe koje ti pružaju utehu i imaju razumevanja tvoja “nena” i “tecisna” koju smatraš sestrom. Kažeš da ni njoj nisi rekao sve kako je ne bi opterećivao svojim problemima. Lepo je jer misliš o drugima i njihovom dobru, ali zar nije vreme da počneš malo više da misliš o sebi? Najpre, zašto ne bi podelio sa njom svoja osećanja i strahove? Zašto se ne bi rasteretio nakon svih tih godina i dao sebi malo oduška? Osetićeš olakšanje i značiće ti razgovor uživo sa nekim ko ti je blizak i ko ima razumevanja. Pored toga, u ovom trenutku će ti biti značajna podrška i oslonac. Svakako, kada budeš bio spreman, zar ne misliš da bi bilo pametno da sedneš i ozbiljno porazgovaraš sa svojim roditeljima? Zar ne misliš da i oni treba da učestvuju u svemu tome i da je vreme da se posvete tvojoj bolesti i vašim porodičnim problemima? Možda im to bude podsticaj da i sami nešto promene kako bi se i vaši odnosi promenili na bolje.

Ono što nisam najbolje razumela iz pisma je zašto misliš da svoju bolest “ne možeš rešiti nikada, u potpunosti”? Da li su ti to potvrdili lekari ili je to tvoje mišljenje? Ako to nije njihova konstatacija onda je svaki pokušaj vredan truda. Kako bi bilo da zajedno sa tecisnom ili roditeljima odeš kod lekara i saznaš nešto više o uklanjanju cista na sinusima? Ako ste već upoznati sa tim, zar ne misliš da treba što pre da se konsultujete sa lekarom i zakažete operaciju? Do tada, možda postoji i neka alternativna metoda ili bar neka terapija kojom ćeš ublažiti glavobilje koje te muče.

Za svaku značajnu promenu potrebno je vreme, pa će i tebi trebati vremena da odlučiš koji je tvoj sledeći korak. Ako naši predlozi ne budu delotvorni i nastaviš da se osećaš loše, mogao bi da se obratiš i nekoj stručnoj osobi kako bi se posavetovao sa njom (psiholog, psihoterapeut). Nadamo se najboljem!

Pozdrav iz vršnjačkog savetovališta!