Zelim da znate,unapred,ispricala sam sve ovo majci.ali mi njene reci
nisu pomogle.Zelim da vidim da li je iko u stanju da mi pomogne,jer ja vise
sebi ne mogu pomoci.Krenucu od pocetka.Imam 15 godina.Prvi sam razred
gimnazije.U Osnovnoj skoli bila sam odlicna,nisam se trudila ni malo,a bila
sam odlicna.Sada sigurno mislite da sam imala “veze” preko roditelja.Varate
se,nisam.Moje ocene su bile zasluzene vise nego bilo cije.Bila sam
srecna.Volela sam zivot,znala sam da ga zivim.Znala sam za ljubav,za
smeh.Znala sam da volim.A sada...Sada osecam samo bol.Neizdrzivu bol koja u
meni raste svakog dana sve vise i vise.Osecam,gubim sebe… Tonem u mraku
koji sam sama stvorila.Da,verujem da sam sama stvorila ovaj mrak koji me
izjeda svakog dana sve vise i vise.Placem svakog dana.Ne znam zasto.Boli me
kad vidim svoje roditelje…Pokusavaju da mi pomognu,a meni pomoci
nema…Verujem da su uzrok ovome moje niske ocene koje,kako moja majka
kaze,nisu niske.Jedinica, jos uvek,nema.Osecam da nesto prolazi…Nesto sto
nisam otkrila prolazi i udaljava se od mene,svakim danom sve vise.I
zelim…Zelim da vrisnem,da zaplacem,a osecam nemoc…Kao da nisam vlasnik
svog glasa,svog uma.I bezim… Bezim od sebe,jer svakog dana moja zelja za
samoubistvom postaje sve veca.Bojim se sebe.Plasim se da bi mogla nauditi
sebi,nesvesno ili svesno.Ne trazim mnogo.Trazim samo jedan,samo jedan mali
razlog da ostanem ovde gde sam sada.Pricaju mi:”Voljena si,imas sve! Sta
zelis vise od toga?'”Ako sam voljena  i ako imam sve,a jesam i imam,zasto
ne osecam ljubav onih koji me vole?Zasto osecam da nemam nista?Moje telo se
deli na dva dela.Jedan kaze zivi,a drugi nemas razloga za to.Lutam…Lutam
bez cilja svaki dan u ogromnom gradu i trazim…Trazim jedan razlog zbog
koga bi trebala da zivim,ali takvih rzloga ima sve manje i manje,a razlozi
za moju smrt su sve veci i veci.Ne osecam potrebu  da izlazim.Kad se vracam
iz skole trazim ulice kojima ne koracaju ljudi.Samo zelim da budem
sama.Buka me nervira i osecam se ugrozeno.Imam potrebu da me neko zagrli.Da
neko kaze:”Ovde sam,proci ce!”Grle me,ali ne dovoljno da bi zivela.Kazite!
Kazite da sam luda,razmazena,bolesna!Samo me ne ostavljajte bez
odgovora…Molim vas,kazite mi sta se desava sa mnom…

Draga,

pišeš nam o teškoćama sa kojima se suočavaš u poslednje vreme. Čini mi se da osećaš dosta toga na šta ne znaš kako da utičeš i ne možeš najbolje da razumeš koji su sve razlozi za takva tvoja osećanja. U potrazi za odgovorima, napisala si i ovo pismo..

U pismu nam opisuješ svoja osećanja o kojima dosta razmišljaš i jednim delom možeš da ih povežeš sa ocenama u srednjoj školi, koje su kako navodiš slabije u odnosu na ocene koje si imala u osnovnoj školi. U pismu si nam navela da u poslednje vreme često osećaš duboku bol, potrebu za samoćom, tišinom, kao da gubiš sebe i mnogo toga te plaši… Čini mi se kao da tragaš i pokušavaš da nađeš nove ciljeve. Ističeš da ti ovo tvoje stanje nekad deluje kao lutanje. Tebi bliski ljudi pokušavaju da ti pomognu, ali kao da do sada nisu uspeli tvoje stanje da povežu sa nekim razlogom. Kao da im još uvek nije jasno šta ti se dešava.

Napisala si nam da si o svemu ovome razgovarala sa majkom, ali da ti nije pomoglo. Da li si još sa nekim razgovarala? Kakav razgovor bi ti značio? Kako si se osetila kada si napisala pismo? Često nam deljenje naših osećanja sa drugima može pomoći. Možemo bolje sagledati kako to zvuči kada to podelimo i ne držimo više sve u sebi, a možemo i dobiti povratnu informaciju od onih sa kojima delimo naše teškoće.

Meni se čini ohrabrujuće to što si ti razgovarala sa mamom o tome šta te muči, pisala si o svojim osećanjima, razmišljaš šta još možeš da uradiš… Ne znamo kako si pričala sa mamom, u kojim okolnostima, na koji način si prikazala svoj problem, kako si napravila atmosferu razgovora, koliko si bila lična i slično. Mogli bi pričati o tome kako razgovarati sa drugima, kako dopreti do njih, kako izraziti svoje potrebe. Kako doći do toga da doživimo da nas vole i prihvataju, kako doći do zagrljaja. Šta ti misliš, imaš li pravo na to, jesi li zaslužila? Koju vrstu zagrljaja želiš? Jesi li jasno iskazala svoju potrebu za tim? To su sve važna pitanja o kojima treba da razmisliš i da pričaš sa nekim. Može i sa nama, ali nam treba više informacija. Ali, pričati putem mejla, to je često nedovoljno, jer ova priča zahteva lični kontakt, razgovor uživo, dužu i opširniju razmenu licem u lice. Zato ti preporučujemo da razgovaraš sa sebi bliskima. Ako to nije dovoljno, OK je da se obratiš stručnom licu, psihologu, savetniku, psihoterapeutu, psihijatru, onom ko ti je dostupan u sredini u kojoj živiš.

Pre svega, čini mi se značajno to što ti imaš iskustvo kada si volela da živiš. Čini mi se da nema mnogo ljudi koji mogu da kažu da su bili uvek zadovoljni svojim životom. Nadam se da ćeš uspeti da pronađeš način, da ponovo doživiš to ili da budeš zadovoljnija nego sada. Imaš našu podršku.

Puno pozdrava,

tvoje Vršnjačko savetovalište!