Cao, Imam 16 godina, i idem u gimnaziju. Moje drustvo je vrlo srecno sto me poznaju, posto mogu da ih usrecim, razveselim… Ali sebe ne mogu nikako. Staalno sam smoren kada sam sam i ne znam sta cu sa zivotom ali bukvalno. Danas dok sam se vracao kuci moja jedna drugarica me je pitala zasto sam takav? Ja sam joj aravno odgovorio da ne znam. Pitala me je jos pitanja npr. sta sam pozeleo za novu, ko je moj uzor u zivotu, sta zelim da radim u zivotu, sta najvise volim od predmeta, svasta me je pitala, i moj odgovor je bio ne znam, zato sto stvarno ne znam. Sada sam dosao kuci i razmisljam sta da radim. Takodje imam i ljubavne probleme, u koju god devojcicu da se zaljubim, ona misli da sam joj ja najbolji drug, i kada god pokusam da joj objasnim da bih ja zeleo nesto vise, one prestanu da se druze sa mnom. Do sada nisam imao devojku, niti se poljubio i mnogo me je strah to da uradim. Picka sam sto se tice tih poljubaca, veza ali inace nisam mnogo puta sam se tukao i svasta radio, jednostavno sam slab na zene. Da li mi mozete nekako pomoci, molim vas? <3

Zdravo!

Drago mi je što umeš da razveseliš i usrećiš svoje društvo i moram ti reći da je to veliki plus, jer svako voli pozitivne i vedre ljude koji umeju da mu nabace osmeh na lice. Međutim, sebe ne uspevaš tako da razveseliš, kažeš da si smoren kad si sam, da ne znaš šta ćeš sa životom, ne znaš šta želiš, ne znaš koji ti je omiljeni predmet, uzor.

Postoji jedan period života u kome se slično oseća i slično razmišlja većina mladih ljudi, a to je doba adolescencije. Adolescencija je vreme buđenja i početak sagledavanja mogućnosti koje nam daje život. To je period kada pokušavamo da otkrijemo šta je to što baš nama odgovara i čini nas srećnim, šta nas to čini onim što nazivamo JA i što pripada isključivo nama i razlikuje nas od drugih. Formiranje identiteta je proces nalaženja odgovora na pitanje “Ko sam?”, “Gde pripadam?”, “Gde želim da stignem?”, “Šta želim da postignem?”, “Kakav želim da budem?”. To je proces pokušaja i isprobavanja, eksperimentisanja sa mnogobrojnim mogućnostima. Sam proces traganja, istraživanja čime se sve to ljudi zanimaju, bave, sam razgovor o hobijima ili mogućnostima za rad predstavljaju jedan važan proces traganja za sobom. Identitet se stiče i gradi, između ostalog, i kroz odnose sa drugima, i zato je opet sjajno što je tvoj položaj u društvu veoma dobar. Način na koji kasnije doživljavamo sebe u mnogome zavisi od toga kako su nas doživljavali ti značajni drugi i našeg opažanja toga kako nas drugi doživljavaju.

To što uopšte razmišljaš o svemu tome je dobar početak. Možda bi eventualno mogao da kreneš sa razmišljanjem u obrnutom smeru. Ako ne znaš šta hoćeš, voliš, želiš, da li bar znaš šta definitivno nećeš, ne voliš, ne želiš?

Mislim da se svi mi rađamo sa određenim brojem talenata. To je obično ono što radimo sa lakoćom, pa ih često ni ne primećujemo. Ako na svoje talente ne obraćamo pažnju, oni se neće ni razvijati. Možda bi mogao da razmisliš o tome koji ti predmeti najbolje idu, koji te ne smaraju.

U svakom slučaju, mislim da ne treba preterano da se forsiraš, imaš tek šesnaest godina i samim tim dovoljno vremena da istražuješ i pronađeš ono što te zanima, ispunjava, čini srećnim i zadovoljnim. Ako te ipak sve to baš mnogo muči mogao bi da potražiš olakšanje u razgovoru sa nekim bliskim za koga misliš da će te razumeti ili sa stručnim licem, tj. psihologom. Ako se odlučiš za psihologa, verovatno ga možeš naći u svojoj školi, a sigurno u domu zdravlja ili pri nekom savetovalištu.

Pišeš nam da imaš i ljubavne probleme, odnosno u koju god devojčicu da se zaljubiš, ona misli da si joj najbolji drug, a kad pokušaš da im objasniš da želiš nešto više one prestanu da se druže sa tobom. Kažeš i da do sada nisi imao devojku, niti se poljubio i zato te je strah to da uradiš.

Prvo, želim da te utešim i kažem da nisi jedini koji ima strah od prvog poljupca. To je česta pojava kod mladih. Nekad čak i kasnije imamo tremu, iako smo se već ljubili, kada je u pitanju prvi poljubac sa novim partnerom. Misli obično idu u smeru: „Kako to da uradim, šta ako se osobi koja mi se sviđa poljubac ne svidi, šta ako se izblamiram?“.

Čini mi se da ne postoji jedinstven recept za ljubljenje. Svako se ljubi manje više drugačije, različitim osobama različite tehnike ljubljenja prijaju. Po mom mišljenju, ljubljenje je poput plesanja sa partnerom: moraš biti usklađen s njim, osećati ga,  jednostavno pratiti ga. Govor, i mnoge druge stvari smo naučili putem imitacije, pa zašto ne bi i poljubac tako krenuo.

Uostalom šta je najgore što može da se dogodi? Može se desiti da ti se ne svidi, možda pomisliš ništa naročito, a možda i budeš oduševljen. Ponekad može da bude neprijatno iskusiti nešto što pre toga nikada nisi doživeo. Možda se toj devojci ne svidi kako se ti ljubiš, a možda i obratno, ali ni to nije ni strašno ni nepopravljivo.

U svakom slučaju, mislim da je sve to mnogo lakše kad naiđeš na osobu koja ti se stvarno sviđa i kojoj se ti sviđaš. Čini mi se da poljubac tada dođe sam od sebe, spontano i ne ostavlja mnogo prostora za razmišljanje da li to da uradiš i kako će to ispasti. Prepustiš se osećanjima u datom momentu i strah prođe.

Što se tiče drugog dela problema, kada ti devojka kaže da te vidi samo kao druga, to najčešće znači da ne želi ljubavnu / emotivnu vezu sa tobom, jer te ne doživljava kao dečka sa kojim bi istu mogla da ima. Zašto je tako? Postoji puno razloga: od toga da joj se fizički ne dopadaš i nisi joj privlačan (što je, priznaćeš, ipak važno kada se upuštaš u ljubavnu vezu, pre nego u prijateljsku), do toga da u tebi ne pronalazi osobine i karakterne crte koje su joj neophodne da bi se zaljubila. Neke devojke odluče da ne žele da imaju ništa sa drugarima iz škole jer bi im posle raskida bilo teško da ih viđaju svaki dan. Ili, što takodje može biti često slučaj, plaše se da udju u vezu, u nešto neizvesno, što im može oduzeti ono izvesno i dobro – drugarstvo. U vašim godinama, to je posebno prirodna reakcija.

Pomenuo si da si se mnogo puta tukao i svašta radio, a ako to tvoje drugarice i potencijalne devojčice znaju može biti da ih je to odbilo. Koliko ja znam, mnoge devojke ne vole problematične momke. Uglavnom pomislimo: “Tako će i mene u vezi da bije – ne, hvala.” . Možda bi mogao da popričaš sa nekom od drugarica, koju i ti vidiš samo kao drugaricu, o ovom problemu. Možda ti ona ukaže na neke stvari u tvom ponašanju ili pristupu koje dovode do toga da te devojčice koje ti se sviđaju vide samo kao druga. Jako je važno da budeš spreman da upoznaš sebe, iako ti na tom putu i neće baš sve prijati.

Na osnovu iskustva mogu da kažem da sam uglavnom veze započinjala kroz prijateljstva. Jednostavno mi takav tempo odgovara. Tako da ni kroz prijateljstvo nije nemoguće, samo treba strpljenja i truda. Ali, ti treba da pronadješ svoj način.

Nadam se da ćeš se vrlo uskoro sa osmehom prisećati stvari koje te trenutno more.

Veliki pozdrav iz Vršnjačkog savetovališta!