Zdravo.To sam ja,devojka od pre godinu dana,16-godisnjakinja koja svaki dan pomislja na samoubistvo.Pa,zelim vam reci kako stvari sada stoje.Vise ne pomisljam na suicid,i shvatam da sve sto sam pricala bilo je bezazleno i glupo od mene.Suicid nije resenje za probleme.Shvatila sam da se meni i dalje zivi,iako mi zivot nije savrsen.Evo kakve su sada stvari. Pre manje od mesec dana pocela sam ici psihologu.Na neki nacin mi je to malo pomoglo.Ispricala sam joj moju pricu u detinjstvu,suze,probleme..a ona mi je rekla da je to nista.Kako moze da bude “nista” kada zelim da nestanem(toliko se lose osecam),kada me proslost nikada nece napustiti,ili kako da kazem,ne moze da me napusti.Sve ono sto se desilo,u srcu mi je,i dalje..boli! Bas pre nekoliko dana,pricala sam sa bratom.Slucajno sam videla ime jedne osobe na fejsbuku koja me mnogo nervira.Mislila sam da njemu mogu reci sve,i da ne moram cutati.I rekla sam na glas “Kako me nervira.”.Odjednom je poceo da se dere na mene i da mi govori da ja nemam prava da kazem nekome nesto i pitanja “Sta ti je on uradio da ga mrzis.”..I onda sam mu rekla da ja njega ne mrzim,i da mrzim samo one osobe koje su ucinile da umirem i placem od bola i koje su me povredile najvise na svetu.Onda mi je rekao “STA GOD DA SU TI URADILI,NE MOZES ME NATERATI DA IH MRZIM!JA NIKOGA NE MRZIM,NITI MI NIKO SMETA!” To me je toliko povredilo!Jer,znaci..sve osobe koje su mi nanele bol,zbog kojih sam se osecala tako lose,zbog kojih sam umalo zavrsila na hitnoj,on njih ne mrzi,i ne smeta mu da sedi sa njima mirno..isto kao ono..neko me ubije,i on sa tim ubicom sedi i ne smeta mu,ne mrzi ga..A JA MU SESTRA!Osecam se stvarno lose,jer znam..bilo je jedno vreme,na leto,deca iz ulice su hteli da ga biju.Kada je otisao u grad jedne noci,sedela sam na terasi i odjednom sam videla momke iz ulice na nozevima i trcali su ka njemu.Odmah sam istrcala napolje i skocila na njih,iako sam slaba,i rekla da ce prvo mene morati da ubiju,ali njega nikako.Te momke i dan danas mrzim,hteli su da nanesu bol mojem najdrazem!A on meni tako..

Draga naša,

prvo želim da ti kažem da nam je veoma drago što čujemo da vise ne pomišljaš na samoubistvo i što kažeš da ti se i dalje živi, pa čak iako ti život nije savršen!

U ovom najnovijem pismu si usmerena na problem koji imaš u odnosima i to nekako vidim kao tvoj napredak. Iščitavajući tvoje pismo, stekla sam utisak da te ružne stvari iz prošlosti i dalje veoma tište. Pišeš da ti je na neki način malo pomoglo kad si o svemu pričala psihologu. Mada, verujem da nije ni malo prijatno kada doživimo da neko ne shvati našu patnju i suze; kada neko ostavi utisak da je „umanjio značaj“ svega, ili pak, da uopšte ni malo ne razume kako se osećamo. A ti osećaš kako te prošlost nikada neće napustiti, i dalje te boli ono što ti se dešavalo. Nažalost, loše stvari ostavljaju neki trag na nama i možda ih do kraja života nećemo zaboraviti. Ali, pre ili kasnije, naučićemo, sami ili uz nečiju pomoć, kako da živimo sa tim sećanjima i tugom i kako da nas sve to ne sputava dalje u životu. Za to često treba dosta vremena, a ako sam dobro razumela, ti si tek manje od mesec dana potražila pomoć, odnosno krenula da aktivno radiš na tome. Možda ne bi bilo loše da, što bi se reklo, ti pomogneš psihologu da ti pomoge? J Mislim, da joj slobodno kažeš kako ti nije prijalo kada si stekla utisak da ona misli da to nije ništa, ako već nisi.

Vidim da si posebno bila povređena povodom bratovog stava u situaciji koju si opisala. Čini mi se da se pitaš kako on može da kaže da mu niko ne smeta, bez obzira šta su tebi, njegovoj sestri, uradili!? Pogotovo znajući šta si ti uradila za njega i šta ti osećaš prema onima koji su njemu hteli da učine nažao! Pišeš da si se čak fizički suočila sa momcima koji su hteli da napadnu tvog brata, da si stala u njegovu odbranu, te da i dan danas mrziš te momke. Prirodno je da neko prema ljudima koji su hteli da ga povrede, ali isto tako i koji su hteli da povrede njegove najdraže oseća bes, netrpeljivost, agresivnost. Na taj način se boriš sa tim problemima. Ne sediš mirno, nego, ako treba, ideš i u fizički sukob, a ljudi koji su predstavljali pretnju postaju predmet mržnje. U osnovi takve „strategije“ borbe sa problemima stoje neki naš način gledanja na svet, usvojene vrednosti, stavovi kako se treba ponašati u određenim situacijama u životu, hrabrost, shvatanje odnosa u porodici i razne druge osobine. I onda, kada neko istupi sa tako različitim stavom, kao što je tvoj brat istupio, vrlo često možemo da se osetimo povređeno. Čoveku se tada čini da to nije fer, da tako ne sme da bude, da taj neko nikako ne sme tako da se ponaša, da ispada tako da smo tom nekom manje važni, da smo manje vredni kao osobe… Pitamo se kako da učinimo da patnja prestane, kako da ubedimo tog nekog, kako da mu dokažemo… Izgleda da tvoj brat ima tu drugačiju “strategiju” borbe sa sličnim problemima. Možda on njegov psihički mehanizam zaštite od bola podrazumeva drugačije stvari nego tvoj. On na drugačiji način izlazi na kraj sa takvom životnom situacijom. Da li on to može da promeni? Da li bi ti mogla sebe da promeniš da to neko traži od tebe? Bar ja ne bih mogla bez ogromnih poteškoća, sve i da hoću. Zato ne kažem da treba da odustaneš od svojih stavova, ali svakako možeš da pokušaš da razumeš njegove. Možda možeš da pokušaš da popričaš s njim o svemu kada ste oboje raspoloženi i smireni i objasniš mu kako se osećaš, pitaš ga kako se on nosi sa problemima? U principu teško je menjati druge ljude, da ne kažem nemoguće, a zapravo najveću šansu da se to desi stvaramo kada ga prihvatimo takvog kakav jeste. To je, naravno, stvar tvog izbora. Važno je kad gledamo nama bliske, značajne ljude da ne propustimo da primetimo i onu drugu njihovu stranu koja nam godi ili koja nam može biti izvor podrške. Način na koji ljudi pružaju podršku može biti različit.

Veliki pozdrav iz Vršnjačkog savetovališta!