Zovem se D., devetnaestogodišnjakinja sam, studentica druge godine
Medicinskog fakulteta. Jedinica sam, živim sa roditeljima. Pišem Vam sa
ciljem da će ovo pismo donijeti neki putokaz kuda i kako dalje. Također,
unaprijed se izvinjavam radi vrlo vjerovatno  nepreglednog izlaganja mojih
problema, te skakanja sa misli na misao. Naime, proteklih nekoliko mjeseci
moja borba sa samom sobom postala je mnogo teža no prije.

Kada sagledam svoj život, čini mi se kao da je mnogo više trenutaka
provedenih u tuzi i nezadovoljstvu nego onih sretnih. Pokušavam razaznati
korijene toga, pa se mnogo puta vratim u period osnovne škole koji pamtim
po verbalnom nasilju radi mog fizičkog izgleda (mnogo sam viša iznad
prosjeka, i uvijek bila mnogo viša od svojih vršnjaka, učiteljica, te je
to bio “razlog” mnogima u mojoj školi za ismijavanje). Nikada svojim
roditeljima nisam pričala o tome, niti bilo kome drugom. Ne znam zašto to
nisam mogla, kao da sam osjećala stid, smatrala svojih neuspjehom sve te
uvrede koje sam svakodnevno primala.
U srednjoj školi nisam imala problema sa komentarima na račun moje visini
niti bilo čega drugog, no zasigurno je to ostavilo traga na mene. Moje
samopouzdanje je na jako niskom nivou, osjećam se neprijatno u vlastitom
tijelu. U misli mi veoma često dođu ružna sjećanja koja nosim iz
osnovne škole.

Moj veliki problem su i loše komunikacijske vještine, iznimno mi je
teško stvarati prijateljstva ili održavati već postojeća. Tako je bilo
oduvijek. Prekinuti su i kontakti sa nekoliko bliskih prijatelja. Teško mi
je opisati razloge tome, kao da prosto nakon nekog vremena ne žele
održavati prijateljstvo sa mnom i postepeno se udaljavaju. Uglavnom se
loše snalazim u novim sredinama i sa nepoznatim ljudima. Dobijem blokadu,
ne pričam, šutim, neugodno mi je. Također, ne mogu se povjeriti nikome,
rijetko kada se to desi, pa čak i kada želim. Ali, ne mognem izreći ono
što hoću, iako vrištim u sebi.
Često me nadvlada osjećaj odvojenosti, i od drugih i od same sebe. Ne
znam kako se vratiti staroj sebi, ne znam kada sam to otišla od sebe.

Muči me što sam u ovakvom mentalnom stanju, jer znam da sam nekada u sebi
nosila veliki potencijal za dobrim ispunjenim životom. Uvijek sam voljela
nauku, čitanje, knjige, pisanje. Zanimalo me novo, istraživala sam, bila
znatiželjna. Bila sam odlična učenica i tokom osnovnog i srednjeg
obrazovanja, najbolja u razredu i u gimnaziji. No, nikada nisam imala jasnu
zamisao kuda bih mogla dalje, nisam sebe jasno vidjela. Po završetku
gimnazije, vremena za odluke o odabiru fakulteta, poprilično se uzdrmala
moja kakva-takva emocionalna stabilnost. Najveća želja je bio studij
književnosti, ali reakcija mojih roditelja je bila: “Ne”. Bez prigovora
sam odustala, i izabrala Medicinu. Što se studija tiče, imam osjećaj da
je on donio još više preispitivanja. Ne uživam u mnogo toga, i mislim da
trošim sebe na nešto u čemu ću biti prosječno dobra. U zadnje vrijeme
počinjem sumnjati još više, jer nisam sigurna da li sa ovakvim
“mentalnim sklopom” mogu biti ljekar, psihijatar, specijalizacija koja me i
privukla na ovaj fakultet.

Moji načini nošenja sa stresom očigledno ne mogu podnijeti misli koje se
roje u mojoj glavi. Protekle tri godine pokušavam se izboriti sa
prejedanjem. Nekada se dešavalo da izazvam i povraćanje nakon unošenja
pretjerane količine hrane. Svjesna sam da je to autodestruktivno, no
nikako da pronađem neku sretnu ravnotežu u nastojanju da budem zdrava a i
bez suvišnih kilograma.

A, ovog ljeta u junu javila se i prva stvarna misao o samoubistvu. Zaista
sam to osjetila kao jedini način da se riješim svega što nosim u sebi, a
ne umijem izbaciti i ostaviti u prošlosti. Smirila sam se nakon desetak
dana paralizovanosti tim mislima, naizgled riješila sa samom sobom da
neću takav život, već hoću sreću. I, opet u septembru se javlja isto,
no još intenzivnije. Napravljen spisak šta trebam učiniti, istraživanje
na internetu kako se ubiti a da izgleda kao prirodna smrt, jer ne želim da
moji roditelji pate u saznanju da im se dijete ubilo u sobi pored njihove.
Tablete su bile nadohvat ruke, no naposlijetku sam odustala, radi
roditelja. Niko nije znao ništa o mom naumu. Ponovno sam se sabrala,
počela je i nova akademska godina, činilo mi se da imam mnogo više
energije da se borim sa lošime što me nadvlada. Počela sam voditi
dnevnik kao način da razjasnim na papiru koji su to okidači mog
depresivnog ponašanja. Često mijenjam raspoloženje, iz veselog u potpuno
bezvoljno koje zna dugo trajati. Navela sam neke u pismu za koje mislim da
pridonose mnogo u svemu ovome.

Ali, danas po prvi put imam želju da umrem, odmah, ovog trenutka da
nestanem, bez obzira na sve što me do sada držalo podalje od ovog nauma.
To je i glavni razlog zašto pišem. Ne znam koliko imam više volje da se
borim. Nadam se da me možete uputiti nekim savjetom ili tuđim sličnim
iskustvom.

Unaprijed hvala,

Draga D.,
Želim prvo da ti se izvinim što ti tek sada stiže odgovor, ali želela sam da se zaista u potpunosti posvetim pisanju ovog odgovora i dam sve od sebe da se potrudim da ti pružim podršku, snagu da se nastaviš boriti i neki koristan savet o tome šta bi i kako mogla dalje! Stičem utisak, s obzirom da si nam pisala, da još uvek nisi odustala od borbe i još uvek tražiš način kako dalje, i ako je tako, to mi je veoma drago! Imaš utisak da si možda nepregledno izlagala o svojim problemima, nemaš se zbog čega izvinjavati. Tvoje mi pismo ni ne deluje tako. Mada, verujem da ti je možda bilo teško dok si pisala, trudeći se da nam što bolje predočiš kroz šta si prolazila i kroz šta prolaziš sad.

Sada se ponovo osećaš kao u junu, imaš želju da umreš, da nestaneš. Letos si o samoubistvu razmišljala kao o jedinom načinu da se rešiš svega što nosiš u sebi iz prošlosti, a što te je mučilo. Pre koji mesec si čak i istraživala načine kako to da učiniš, kada si se ponovo osetila tako. Dakle, dvaput si uspela da se izvučeš sama. Osmislila si strategije borbe – da pišeš dnevnik, da bi ispratila šta utiče na stvaranje tih perioda bezvoljnosti. Međutim, evo te opet, imaš osećaj da razlozi koji su te ranije sprečavali da to učiniš možda više nisu toliko jaki. D., pozivam te da ispratiš ovo pismo do kraja, da razmisliš o svemu što ti pišem. Samoubistvo jeste jedan od načina da okončaš patnju, ali nije ni najbolji ni jedini. I kada se čini da jeste, niko ne može biti siguran da je odluka da oduzme sebi život donešena na osnovu svih potrebnih informacija. Mislim na informacije o novim načinima rešavanja problema i o tome šta sve može da se desi i preokrene u budućnosti. Samoubistvo znači konačan kraj. Kraj svih šansi da nešto promenimo, da se nešto desi, da razvijemo potencijale, da pomognemo drugima da se bore.

Pišeš nam da ti se čini da si većinu trenutaka u životu provela u tuzi i nezadovoljstvu, a ne u sreći. Kažeš da si u osnovnoj školi trpela verbalno nasilje od strane vršnjaka. Međutim, nisi se nikome obratila za pomoć, a to razumeš kao da si osećala stid i smatrala te uvrede svojim neuspehom. Nije teško zamisliti da je upravo ovo zlostavljanje bilo jedan od faktora koji su uticali ne samo da se tada osećaš nesrećno, nego i na to što ti je sada teško da uspostaviš komunikaciju sa novim ljudima i održavaš bliske odnose. Već si i sama prepoznala da to može biti jedan od uzroka što ti je samopouzdanje nisko i što se osećaš neprijatno u svom telu. S obzirom da si na medicinskom fakultetu, možda više od nas ostalih imaš pristup literaturi koja opisuje kakve posledice ima povraćanje kao način regulisanja telesne težine. Samo neki od njih su poremećaj elektrolita u krvi, oštećenje zubne gleđi, kostiju. Pri tome, ne gubi se zaista značajan broj kalorija. Znaš i da postoje zdravi načini – zdrave namirnice, koje odgovaraju tvom metabolizmu, i fizička aktivnost.

Nekako, čini mi se da se tako postavljaš kao da moraš kroz sve sama da prolazis. Ne mislim da ne možeš to sama, nego da bi svako da je na tvom mestu imao poteškoca da se izbori sa svim tim uticajima i okolnostima. Nisi pisala da li si pokušala da potražiš pomoć od nekog stručnjaka za mentalno zdravlje, psihologa, psihijatra ili nekog savetnika u zdravstvenom zavodu za studente ili u Domu zdravlja gde ideš, na primer. Ako ne umemo sami da popravimo auto, idemo kod majstora. Ako ne umemo sami da napravimo frizuru, idemo kod frizera. Ako ne možemo sami da izlečimo prehladu, idemo kod doktora. Zašto ne bismo išli kod stručnjaka za probleme koji se tiču mentalnog zdravlja, ako sami ne uspevamo da se izborimo sa njima? Njima je posao da nam pomognu, a ako jedan ne uspe, tražimo drugog. Možda i sama jednog dana budeš psihijatar i biće ti drago kada dobiješ priliku da pomogneš nekome. Iako si prolazila kroz teške periode, i iako i dalje postoje okolnosti koje te muče, možda ti takođe otežava tu borbu neki hemijski disbalans u mozgu. Određeni hemijska neravnoteža zna stvarati takve posledice kao što su: često menjanje raspoloženja, od veselog ka bezvoljnom, gašenje interesovanja i volje za bilo čim, pa i za samim življenjem. To je ono što stručnjaci nazivaju depresija. Ako je tako, možda bi bilo dobro da razmisliš da li bi dopustila da zbog nečega takvog, kao što je medicinsko stanje koje nije tako teško rešiti, doneseš odluku posle koje više nema nazad? Još ako imaš mogućnosti za odlazak na psihološko savetovanje ili psihoterapiju, te i pronađeš nekog ko ti odgovara, to ti još dodatno može pomoći ne samo da rešiš taj problem, nego i da dalje napreduješ u razvoju sopstvene ličnosti. Može ti pomoći da se prisetiš te stare sebe, da je spasiš, da razvijaš svoju radoznalost, ljubav prema nauci, književnosti, čitanju, knjigama, pisanju! Isto ovo važi i za problem pridržavanja dijeta, prejedanja i povraćanja.

U tvom pismu nisam nigde pročitala da si se roditeljima obratila za pomoć oko toga kako se sada osećaš i kako si se osećala u junu. Ne znam ništa o vašem odnosu, imam samo informaciju da su rekli „ne“ kada si želela da upišeš književnost, te da si bez pogovora odabrala nešto drugo. Ne znam da li samo nisi pisala o tome, ili njih ne doživljavas kao izvor podrške? Čini mi se da ti je do njih stalo, jer pišeš da si htela na neki način da ih zaštitiš od tvog samoubistva, i da si i odustala od njega zbog njih. Možda oni nisu svesni koliko je tebi teško. Možda bi uspeli da nađu način da ti olakšaju stvari, da pomognu, kada bi im stavila do znanja da ti je loše?

Kažeš da bi se poverila drugima kako ti je, ali ne možeš. Čuveni psihijatar Irvin Jalom sprovodio je istraživanje sa pripadnicima nekliničke populacije, dakle zdravim i funkcionalnim ljudima, da anonimno podele sa njim tajnu koju ne bi bili spremni da podele ni sa kim. Decenijama je prikupljao i analizirao ove podatke dolazeći uvek do istog zaključka: ljudi zapravo imaju jednu istu tajnu koja se svodi na doživljaj lične inferiornosti, teškoću da uspostave emotivne odnose ili podele bolne emocije. Time je potvrdio da svi pate, a skrivajući to od drugih, u toj patnji ostaju usamljeni. Psiholozi iz jednog savetovališta postavili su i studentima Beogradskog univerziteta isto pitanje: „Šta je to što ne biste bili spremni da podelite sa drugima?“ Manje od 1% studenata navelo je da nema problem da bilo šta podeli sa drugima. Dakle, skoro svi studenti nešto krijui čuvaju samo za sebe. Analiza odgovora šta je to što kriju dala je rezultate slične onima koje je dobio i Jalom. Najveći broj studenata obezvređuje sebe i stidi se da otkrije bolne emocije, odnosno nešto što svi mi mislimo ili osećamo. Stide se što imaju strahove, što su ljubomorni ili besni. Stide se sopstvene usamljenosti i straha da će ostati sami.

Kažeš da te često nadvlada osećaj odvojenosti od svih. Mogu to da razumem, znam da taj osećaj može da bude mnogo jak, ali bih ipak sa tobom htela da istražim neke opcije šta bi možda mogla da učiniš u pravcu povezivanja sa drugima. Onome što si opisala kao blokadu, neugodu i ćutanje u novoj sredini, često je uzrok anksioznost, strah. To je strah od toga kako će ti drugi misliti o nama ako se izložimo, često zbog toga što smo ubeđeni da sigurno nema šta tu da im se svidi. Nismo otkrili, spoznali ni prihvatili da posedujemo neke vrednosti, neku svrhu i neke dobre i pristojne kvalitete kao ljudska bića. Ako je to slučaj kod tebe, pre pokušaja uspostavljanja odnosa sa starim i/ili novim prijateljima, bilo bi dobro prevazići taj strah i spoznati pomenute stvari. Želela bih da mogu da ti pomognem u tome. Nažalost, ovo jedno pismo nije najefikasniji način. Zato se trudim da ti ukažem na ono što možeš da učiniš sama.

Tvoji potencijali su i dalje tu negde u tebi, i sigurna sam da imaš dosta kvaliteta, iako su možda trenutno u senci crnog oblaka koji se nad tobom nadvio. I ako završiš psihijatriju, i ako budeš prosečna u tom poslu, u tome nema ništa loše. Štaviše, imaš uvek prostor za poboljšanja, dok god si živa. I što se tiče ličnog razvoja, i što se tiče profesionalnog. Možeš i jednoga dana da se odlučiš i potpuno promeniš karijeru. Nikad ne znaš šta donosi budućnost. Crno viđenje sebe i budućnosti je simptom depresije, a ne istina. Trik sa bezvoljnošću jeste da krenemo da radimo stvari na silu, uprkos tome što nemamo ni snage ni volje. Nakon toga ćemo imati pozitivne efekte onoga što smo uradili. Makar to bio mali korak – reći: „Upomoć! Loše mi je! Ne mogu i ne želim sama!“ Nemaš razloga da se stidiš, ako ti je potrebna pomoć. To nije sramota. Otvorila si se našem savetovalištu i mogu da ti kažem da si meni već draga i da ni malo ne vidim razlog da osećaš sramotu. Još jednu stvar vidim kod tebe. Ti si borac. Trudiš se i već si uspevala samoj sebi da pomogneš i svaka ti čast na tome! Ali, neke stvari su jače od nas samih i niko se sa njima sam ne bi izborio.

Ako budeš imala potrebu, piši nam ponovo! Tu smo za tebe!

Tvoje Vršnjačko savetovalište!