Ovako, malo mi je teško da napišem ovo pismo, pa izvinite zbog mogućih grešaka. Moj problem je malo komplikovan. Odrastao sam sa ocem koji je “alkoholičar”, majkom i sestrom. Bio sam zanemarivan tokom celog odrastanja. Bili smo siromašni. Majka i otac su se svaki dan tukli do krvi, otac je više vremena proveo napolju nego kod kuće. Ja sam bio uz njega, bio sam vezan za njega, jer bez obzira, na sve, on je bio taj koji je provodio vreme samnom. On je odgovarao na “smarajuća pitanja jednog dečaka”, vodio me po parkovima. U početku sam pravdao njegove “batine i ponašanje” jer je bio odbačen od: oca, majke, brata, ćerke… Ali i bio sam savedok kada su “dva majkina ljubavnika” došla kod nas na slavu, prebili su ga bez razloga. U prvom razredu osnovne… bio sam “najnaprednije dete u celom prvom razredu”. Jednom sam dobio i udžbenike i kompletan pribor, kojemi je uručio čitav “kolegijum sa direktorom na čelu (ponižavajuće!) Stvarala se ljubomora među drugim učenicima i imali su razlog da me odbace i svaki drugi dan, prebijaju i otimaju ionako bedan džeparac. Tu mi se i “život” završio. U prvom razredu. Od tolikog maltretiranja dobio sam “socijalnu fobiju”. Roditelji nisu obraćali pažnju na mene, nikoga nije bilo briga da li sam zdrav ili bolestan, terali su me da im pod jakom temperaturom kuvam kafe, ili bi mi napominjali koliko ih koštam! Iako su više potrošili na cigarete nego na mene. Godinama sam u školu odlazio bez: potrebnog pribora i uglavnom sa 2-3 udžbenika. 6. godina škole sam završio u patikama sa pola odvaljenog đona i u prljavim stvarima. Ne mogu, da objasnim kolika je trauma kada “profesori” pred 24. drugih đaka kažu, da kažem “mami” da mi opere stvari jer je đacima neprijatno da sede samnom. Ili da mi kupi “pribor” jer maltretiram druge đake. Mamin odgovor je jasan “obrati se tati, imam ja pametnija posla.” Tatin “obrati se babi ja nemam” pa nema ni baba i tako u krug. Ta upozorenja nisam dobio jednom-dvaput. Nego 4/7 dana, svake nedelje, meseca, godine… Svi su begali od mene, rugali mi se, tukli me, ponižavali me… u 8. razredu sam nosio ljubičastu jaknu sa “hello kitty” printom od svoje mlađe sestre. Njoj nije trebala jer je ona dobila novu. Sve to me je uvuklo u: depresiju, usamljenost i samo pojačalo socijalnu fobiju. Od tolikih trauma nisam smeo po tri meseca da uđem u školu. Malu maturu ni dan, danas nisam položio jer se plašim ljudi, odlažem je iz godine u godinu. Plašio sam se na ulicu, da izađem. Danas imam 23. godine. Ne znam šta su: prijatelji, porodica, ljubav (devojku nikada nisam imao), posao… Propustio sam sve u životu, nisam sposoban za ništa. Čak ni ovo pismo nisam napisao kako treba. Nema više smisla živeti dalje. Bilo je mojih vršnjaka koji su pokušavali da mi pomognu. Uvodili me u društvo, igrali smo: fudbal, basket, izlazili u grad. Sve sa ciljem da se oslobodim. Ali ne funkcioniše jer ja ne znam ništa o normalnom životu, sve se završi mojim kukanjem. Nema smisla dalje ovako živeti zar ne? Hteo sam da budem “informatičar, jednoga dana i porodičan čovek” i do skoro sam zaluđivao sebe, da još nije kasno, ali sam se odsvestio i shvatio da je i više nego kasno. JA SAM IPAK SAMO MALI JADNIK. Ovo sam napisao iz očajničke želje, da sa nekim razgovaram. To je to.

Dragi vršnjače,

pišeš nam o nekim događajima iz prošlosti, koji su kako navodiš uticali na tebe i na situaciju kakva je sada. Opisuješ nam kako se osećaš u vezi sa tim.

U pismu si nam objasnio tvoju porodičnu situaciju i kako su odnosi između članova tvoje porodice uticali na tebe. Čini mi se da si se često osećao kao da članovi tvoje porodice ne primećuju koje su tvoje potrebe. Opisuješ nam i da si bio izložen scenama fizičkih konflikata između tvojih roditelja. Navodiš nam i kako je izgledalo tvoje školovanje do osmog razreda osnovne škole. Imaš različitih iskustava, ali čini mi se da si se često osećao postiđeno, povređeno, tužno… U pismu si nam dosta pisao o prošlosti, što me navodi na pretpostavku da dosta razmišljaš o tim iskustvima i da ti je to važno. Naravno, ta moja pretpostavka ne mora da bude tačna, ali sam želela da podelim sa tobom svoje zapažanje da veći deo prostora u tvom pismu zauzima prošlost u poređenju sa tim šta se sada dešava. Navodiš nam i neke tvoje želje i nade za koje smatraš da je kasno. Čini mi se da imaš potrebu da čuješ još nečije mišljenje o svemu ovome.

Prvo što sam primetila kada sam videla tvoje pismo jeste naslov ,, raspadam se “. Moram da priznam da i sama često upotrebljavam ove reči kada se nalazim u nekim stanjima kojima nisam zadovoljna ili kada se desi nešto što je drugačije od nekih mojih očekivanja. Kada sam pročitala tvoje pismo počela sam da razmišljam o tome kako nije lako boriti se sa iskustvima koje si ti imao priliku da proživiš i da je potrebno uložiti mnogo energije da bi se izborili sa tim.

U životu se dešava da budemo povređeni od strane članova porodice i drugih bliskih ljudi. Izloženost vršnjačkom nasilju je nešto što se, takođe, često dešava. Kada proživimo ta iskustva nešto što se može desiti jeste da osetimo potrebu za izolacijom, povlačenjem od ljudi, zatvaranjem, ,,građenjem nekog štita“ koji nam može pomoći da se odbranimo od novih povređivanja, možemo osećati i strah od iskustava sa novim ljudima i polako gubiti želju za kontaktom sa osobama iz bližeg i daljeg okruženja… Sve to jeste nešto što nas može ,,zaštiti“ od novih iskustava odbacivanja, ali jeste i nešto što nam onemogućava neke kontakte koji bi nas mogli ispuniti osećanjem zadovoljsta. Kao što si i sam naveo bilo je vršnjaka koji su ti uzimali džeparac, ali i onih koji su ti prilazili i pokušavali da te uključe u neke aktivnosti. Kada razmisliš o tim iskustvima da li su i šta ona zančila za tebe? Nekad je dovoljno i jedna osoba da nas povredi, pa da izgubimo želju za kontaktom sa ljudima. Kada nam se to desi više puta čini mi se da je potrebno uložiti dosta truda da se otvorimo za nova iskustva i poverujemo da iz odnosa sa ljudima možemo dobiti i nešto prijatno za sebe.

Ja, kao i ti, često imam potrebu da razmišljam o detaljima iz prošlosti i pitam se šta bi bilo sada da su stvari bile drugačije. Čini mi se da jeste važno razmišljati o iskustvima iz prošlosti i doneti neke zaključke, ali to je nešto što nije moguće promeniti. Ono što mi u poslednje vreme pomaže jeste razmišljanje o tome kakva je situacija sada i šta je ono što mogu da uradim u aktuelnoj situaciji. Šta je ono što bi ti voleo u odnosu na sadašnju situaciju? Koje bi to stanje bilo koje bi te navelo na pomisao da ima smisla? Da li i šta možeš da uradiš u vezi sa tim? Nekada je potrebno da shvatimo šta želimo pre nego što počnemo bilo šta da radimo u vezi sa tim. Nisi nam pisao mnogo o tome kakav je tvoj život sada, sa kim živiš i da li si razgovarao sa nekim o ovome o čemu si nam pisao. Navodiš samo da pišeš iz potrebe za razgovorom. Mene ohrabruje što si pisao o svemu ovome, ali mi se čini da ovakav način komunikacije ima i neka ograničenja i da bi mogao o svemu ovome što smo sada zajedno pisali da razgovaraš sa nekim. Da li postoji neka bar jedna osoba kojoj veruješ iz tvog okruženja sa kojom bi mogao da razgovaraš? Uvek možemo da se obratimo i nekim od stručnih lica kao što su psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti… Sve zavisi od mesta u kojem živimo i mogućnosti u tom mestu. Stručne osobe možemo naći u domovima zdravlja, različitim savetovalištima… Oni nam mogu biti podrška u periodima koji su teški za nas. Često nemamo sa kim da razgovaramo, ali ne znamo ni na koji način bismo razgovarali. Možda u tome može da nam pomogne razmišljanje o tome šta osećamo, zbog čega i šta je ono što nam je potrebno od ljudi iz okruženja da bi nam bilo bolje. Kada to jasno kažemo imamo mogućnost da dobijemo povratnu informaciju od drugih kako im to zvuči, a i da nam kažu da li je to što nam je potrebno moguće ili ne. Slažem se da to često nije lako. Međutim, kao što si naveo kada si počeo da pišeš pismo, bilo ti je teško, a uspeo si. J Nadamo se da ćeš nastaviti da radiš na ovome o čemu si nam pisao. Imaš našu podršku i možeš ponovo da nam se obratiš ako budeš želeo.

Puno pozdrava,

tvoje Vršnjačko savetovalište!