Vrsnjacko savetovaliste

Sta da radim

– Zdravo imam 14 godina imala sam nekoliko veza ali moji roditelji misle da sam spavala sa momkom,ali nisam i ja nmg nikako da im dokazem neznam sta da radim…Ljudi me u okolini nazivaju svakakvim imenima! moji mi nedaju da idem nigde pokusala sam na sve nacine da pridobijem njihovo poverenje i da ih ubedm da nisam takwa..oni veuju drugima!!! Moji misle da sam ja naprivila toliko problema da me je obelezilo za ceo zivot ali nijee.. Nesmem nigde da idem iz kuce samo do radnje i nazad oduzeli mi telefon i facebook nemogu da koristim neznam sta da radimmm pomozite mi molim vas

Draga vršnjakinjo,

stekla sam utisak da si prilično uznemirena povodom svega što ti se dešava. Pišeš nam o tome kako su tvoji roditelji izgubili poverenje u tebe, kažeš da oni misle da si spavala sa momkom, a da to nije istina, da te ljudi u okolini nazivaju svakakvim imenima, a da tvoji roditelji veruju njima, a ne tebi. Takođe, pišeš da tvoji roditelji misle da si napravila „toliko problema da te je to obeležilo za ceo život“, a ako sam dobro razumela, ti želiš da pokažeš da to nije tako. Pored toga što moraš da se nosiš sa izgubljenim poverenjem, još su ti i zabranili izlaske, mobilni telefon, facebook.

Opažanje da nama važne osobe nemaju poverenja u nas ume itekako da boli! Isto tako, zaključak da smo nepravedno kažnjeni može biti povod za osećanje potištenosti, povređenosti, pa i besa. Problem u tome je taj što nemamo čarobni štapić da izmenimo tuđe mišljenje i ponašanje onako kako bismo to želeli, čak i ako smo u pravu. Poverenje je jako teško zaraditi, a još teže poverenje koje smo jednom izgubili ponovo pridobiti, čak i ako nismo krivi. Stoga ne čudi da sticanje poverenja može da potraje dosta dugo. I šta sad možemo da uradimo da ubrzamo taj proces?

Bilo bi dobro, kao i u svakoj izazovnoj životnoj situaciji, prvo „razgovarati sam sa sobom“ i razmisliti šta je od onog što smo učinili i rekli bilo ispravno, a da li ima nešto što je bilo pogrešno. Razmisliti šta je ono što želimo da postignemo. Kada tako uradimo, spremniji smo za razgovor sa drugima. Naravno, ne preporučuje se da razgovaramo sa roditeljima kada smo besni ili jako povređeni povodom njihovog ponašanja. Kada se malo „smirimo“ imaćemo „bistriju glavu“ i veće su šanse da razgovor dovede do obostranog razumevanja i nekog dogovora. U tome može da ti pomogne i ako malo razmisliš kako se oni osećaju. Roditelji žele ono što je najbolje za nas. Veoma se brinu ako misle da njihova deca rade nešto što nije dobro, i reagovaće na način za koji misle da je najbolji u datoj situaciji. Istina je da se dešava da nekad izvedu neke pogrešne zaključke, te da njihovu reakciju mi možda ne bismo ocenili kao najbolju moguću, ali to je verovatno najbolja za koju oni trenutno znaju. Zato ne bi bilo loše da i mi pokažemo razumevanje za njihova osećanja i ponašanja, da im to u razgovoru iskažemo. Ako ne znamo šta da uradimo da promenimo situaciju, bilo bi dobro da pitamo – njih. Iskreno da objasnimo kako se osećamo i šta bismo voleli, te da iskažemo malo volje da promenimo neke stvari i u svom ponašanju za koje se složimo da ne bi bilo loše da promenimo. Možda bi bilo korisno da, recimo, pitaš majku kako se ona u svoje vreme nosila sa istim problemima i pitaš je istovremeno i za savet i podršku. Ti sama najbolje poznaješ svoje roditelje, možda bi bilo bolje da prvo razgovaraš sa jednim od njih, onim ko je manje strog, pa posle i sa drugim. Prilikom sticanja poverenja, trebalo bi i da poštujemo dogovore koje smo napravili.

Kao što sam već rekla, ceo proces može da potraje, pa je važno i da se „naoružaš“ strpljenjem, ali i upornošću, odnosno da se ne obeshrabriš ako u prvo vreme stvari ostanu nepromenjene.

Veliki pozdrav iz Vršnjačkog savetovališta!

Sve najlepše u 2014