Prvi put sam to uradila relativno skorije. Osecaj je bio tako dobar… Pre toga sam neko vreme razmisljala o tome, ali sam pokusavala da se smirim i da izbacim to iz glave. Nije me bilo strah, vec sam se osecala kao da je to jako pogresno. Ali te veceri mi je bilo jako tesko. Osecala sam se umorno i usamljeno i iako znam da imam dobre prijatelje koji ce biti uz mene kad mi je tesko, nisam mogla da se oduprem. Imam 15 godina i plasim se da kazem bilo kome. Ukljucujuci i najboljim prijateljima. Ne zelim biti odbacena iz drustva ili da me neko gleda kao ludakinju i cudakinju. Ne mogu reci ni roditeljima. Oni su delom i razlog zbog mog samopovredjivanja. Njihov veliki nedostatak tolerancije i razumevanja, opsednutost da od mene naprave savrsenu cerku, da isprave svaku moju manu, cini mi se kao da mi vise i ne zele sve najbolje, vec su postali toliko sebicni da je najbitnije da oni budu zadovoljni sa mnom, a ne ja sobom. Sledeceg puta sam to uradila nakon dva dana od prvog. Problem sam toliko lakse resavala. Sada shvatam da ja nisam imala resenje, nego vecu rupu pod koju cu lakse da gurnem problem. Jedno vreme sam sama odlucila da prekinem to i kad sam god zelela da se povredim, zapalila bih cigaretu. Tako sam postala i pusac sa 15 godina, a na kraju, kad cigare nisu bile dovoljne da ugase zelju, opet sam se predala. Zelim pomoc, treba mi pomoc. Ali mogu samo da se obratim roditeljima, jer drustvo od 15-16 godina je previse nezrelo da shvati tako nesto. Nazalost ni moji roditelji od 40 nisu opcija, jer ne verujem ni da ce oni razumeti, sta vise njihov nacin resavanja ovog problema bice kazna od mesec dana bez izlazaka plus dugo vece vike i dreke.

Draga vršnjakinjo,

Pre svega želim da ti kažem da poštujem to što si odlučila da nam pišeš o tome kako se osećaš i sa čim se boriš. To govori da si spremna da pomogneš samoj sebi u ovako teškom periodu kroz koji prolaziš.

Želim prvo da se osvrnem na to da si, pre nego što si donela odluku da povrediš sebe, već neko izvesno vreme razmišljala o tome. Nisi osećala strah, ali si znala da je to što želiš da uradiš pogrešno. Nakon što si ipak načinila taj korak, borila si se sa sobom tako što si počela da koristiš cigarete, ali te to dugoročno nije odvratilo od želje da se povrediš. Želja za samopovređivanjem je ostala. Ti si svesna da to što želiš da uradiš nije dobro i svesna si da ti je potrebna pomoć da se izboriš sa svim. Ipak, kao da trenutno nisi sigurna na koja bi vrata mogla da pokucaš, a da te ne osude.

Kažeš da si se te večeri kada si donela konačnu odluku, osećala umorno i usamljeno i da nisi mogla da se odupreš. Zbog čega si se osećala tako? Iz tvog pisma ne vidim šta se događalo u tvom životu u tom periodu. Šta je to što se dogodilo pa te je nagnalo da prvi put pomisliš na povređivanje?

Bez obzira šta je to što te konkretno muči, čini mi se da to već dugo traje i da te toliko okupiralo, da se osećaš umorno i da jednostavno  nisi videla drugi izlaz. To kao da je bilo neko instant rešenje koje je trenutno učinilo da se, bar na kratko, osetiš bolje. Ipak, kao što kažeš, to instant rešenje više liči na rupu u koju se problem dalje gura.

Kada je u pitanju samopovređivanje, stručnjaci navode da se u centru problema nalazi psihička bol koju osoba oseća ali ne može da je ispolji ni na koji drugačiji način, osim nanošenjem fizičkih povreda sebi. Ta preplavljenost negativnim osećanjima se prekida tako što se izaziva fizička bol i tom trenutku se doživljava  spas i olakšanje. Ponekad je u pitanju suprotan proces, kada neko nanosi povrede kako bi probudio bilo kakvo osećanje u sebi. Bez obzira koji uzrok bio, ono što je zajedničko svima koji se samopovređuju je da je takvo ponašanje samo pokazatelj nečega što osoba preživljava u sebi. Zato želim da te pitam da li postoji nešto što predstavlja značajnu prepreku u tvom životu, nešto što ne znaš kako da razrešiš sama?

Pominješ da su jednim delom za sve to krivi tvoji roditelji. Smatraš da su netolerantni i opsednuti time da budeš savršena, da žele da isprave svaku tvoju manu i da sve to čine da bi oni bili zadovoljni a ne zato što tebi žele sve najbolje. Ne želiš da im kažeš kako se osećaš i šta se događa jer za uzvrat očekuješ samo kaznu i viku. Razmišljam, možda ni oni jednostavno ne znaju kako da ti priđu, a ne poznajući kako se ti osećaš ponašaju se prema tebi kao i obično. Kao da ne razumeju ozbiljnost problema sa kojima se suočavaš. Pitam se da li bi te više i bolje razumeli kada bi im nešto o tome rekla? Ćutanjem o tome, kao da se samo nastavlja sve po starom…Oni ne prepoznaju koliko ti je teško, ti se osećaš usamljeno i loše  i ni dalje ne vidiš rešenje koje bi to promenilo.

Razmišljam, kako ti vidiš sebe – šta je ono što želiš da menjaš, šta želiš da postigneš? Koliko se to razlikuje od onoga što tvoji roditelji žele za tebe? Da li si pokušala  sve to da im predočiš i da im kažeš koliki pritisak stvara kod tebe to što su prezahtevni? Kakva su inače tvoja  iskustva kada su u pitanju razgovori sa roditeljima? Često se dogodi, pogotovo kada je u pitanju mlada osoba tvojih godina, da roditelji iz najbolje namere preteraju i na pogrešan način pokažu svoju zabrinutost i ljubav. Zato je bitno da budeš uporna u tome da saslušaju šta imaš da kažeš i da vide koje su tvoje potrebe. To često nije lak zadatak.

Period u kome se nalaziš, izazovan je i težak za većinu mladih ljudi koji kroz njega prolaze. To doba nam donosi gomilu promena, nesigurnost, patnju, preosetljivost, emotivnu nestabilnost pa se često osećamo tužno,  a tome ne znamo čak ni uzrok. Smatra se da su ti tinejdžerski dani i dani buntovništva. Bes i šok koje nam donose (pogotovo kada se radi o odnosi sa roditeljima), mogu biti uzrok povređivanju i mogu biti u funkciji dokazivanja nezavisnosti i stvaranja kontrole nad svojim životom. Zato je važno da pokušaš da ispoljiš svoje emocije i izneseš svoje potrebe. Probaj sa nekim manje bitnim stvarima, dešavanjima i osećanjima vezanim za tvoje aktuelno stanje. Možda će ti pomoći da vežbaš ispred ogledala, da čuješ naglas kako zvuči kada govoriš, pre nego što skupiš hrabrost da se otvoriš pred roditeljima, bliskim osobama. Svakom od nas je bitno da imamo osobu koja će da nas sasluša i  da bude tu za nas kada nam je teško. Takođe želim da razmisliš o tome šta je to što te čini srećnom i zadovoljnom. Sigurna sam da tako nešto postoji. Šta je to što te je ranije ispunjavalo i što si volela da radiš? Da li postoji nešto što ti pada na pamet da možeš da uradiš, što bi ti upotpunilo vreme i skrenulo misli sa želje za samopovređivanjem?

Ne znam da li imaš iskustva sa traženjem stručne pomoći u svom okruženju i da li bi imala poverenja da se tu obratiš stručnjaku za pomoć. Razgovor sa psihologom je nešto što bi moglo da ti pomogne. Mogla bi da podeliš svoju priču i da budeš sigurna da si na bezbednom i da će ceo razgovor ostati poverljiv. Stručno lice može bolje da te razume a i može da ti pomogne da smisliš na koji način ćeš da razgovaraš sa roditeljima i sa drugim bliskim osobama. U većini mesta postoji Savetovalište za mlade u Domu zdravlja, a ako želiš da probaš da budeš apsolutno sigurna da će ceo razgovor biti anoniman i poverljiv i ako će ti tako za početak biti najlakše, preporučila bih ti Nacionalnu dečiju liniju (0800 123456), koja ti je dostupna 24/7.

Želim ti da što pre prevaziđeš teškoće koje te muče. Ukoliko se uskoro opet osetiš loše i budeš imala potrebu da to sa nekim podeliš, možeš nam ponovo pisati.

Tvoje Vršnjačko savetovalište!