Evo ovako,kad sam bio mali moji mama i tata su se rastali,moja mama
nije imala gde da ode pa sam ja morao da ostanem da zivim sa tatom. On
nikada nije brinuo za mene,bilo mu je svejedno gde sam sta radim,sve sto
sam imao davala mi je mama..Bio sam cudan,imao sam samo zenske
prijatelje,nikad nisam mogao da se zblizim sa muskom osobom,nisam imao
teme,zasto? Mislim da je zato sto me je mama sama odgajlia,sa babom,one su
me vaspitale,nikad nisam imao musku figuru u zivotu..Vremenom stekao sam
malu grupu prijatelja,u osnovnoj skoli. Bilo smo mala ekipa,al nikad se
nisam osecao srecan u njoj,svi su nas zvali “otpad” jer smo bili losi
ucenici i drugaciji. Vremenom od cele te ekipe ostao sam dobar sa jednom
drugaricom,Jelenom,koju smatram kao sestru sada.Vremenom moja mama je nasla
stan i ja sam presao da zivim sa njom. Skoro pod njenim nagovorm krenuo sam
na folklor,to je bilo najbolje sto sam uradio u zivotu,tamo sam upoznao
ljude koje sam brzo zavoleo,stekao sam tri najbolja druga,vezao sam se jako
brzo sa njima,sa jednim od njih sam cak otisao na more,i sve je bilo
super,ceo raspust proveli smo zajedno i mislio sam da ce to trajati
dugo,medjutim,u zadnje vreme imam osecaj da me izbacuju iz drustva,imam
osecaj kao da su me iskoristili uzeli sve sto sam mogao da pruzim a sad me
izbacuju iz jedine stvari koju sam u zivotu trazio,to je
PRIJATELJSTVO,mozda mi se i cini,al ljudi koji nas znaju pomisljaju da je
tako,razogvarao sam okolno sa njima na tu temu,oni kazu da je to sve laz,al
nakon sto razgovaramo,vidimo se,oni nestanu,desi se da mi se ne jave po 2
nedelje,sto je pre bilo preko nemoguce..Imam osecaj da postajem ko moj
tata,koji sada nema ni jenog prijatelja,zivi sam,nema na koga da se
osloni,namcor. Ceo zivot molio sam Boga da ne postanem kao on,al izgleda mi
se to desava. Vise mi nije ni docega,zivot mi je dosadan,mrzim sve oko
sebe,smejem se kad moram,zivim jedva,neki put mi se desi da sedim i
razmisljam kako bih voleo da izgleda moja smrt,ne znam sta da radim,ne mogu
da izgubim prijatelje,al u isto vreme necu da molim nekog da se druzi
samnom…Vise ne znam ni koga da pitam za pomoc,ovo je nesto sto nikad
nisam radio,al plasim se da mi psihicki nije dobro i da vise ne mogu da
izdrzim bilo kakav udarac ili cu puci,ne znam da li ovo moze da pomogne,al
evo pokusavam svim silama.

Dragi vršnjače,

pismo ću započeti sa odgovorom na tvoje poslednje pitanje, koje se odnosi na to da nisi siguran da pisanje Vršnjačkom savetovalištu može pomoći. Svaka pomoc, svaki pogled na problem iz druge perspektive i svaki savet može pozitivno uticati na tvoje viđenje problema, pa time i uticati na njegovo rešavanje. Stoga, hvala ti što si nam ukazao poverenje i uputio svoje reči.

Kažeš da si nakon razvoda svojih roditelja zbog stambenih razloga ostao sa ocem duži vremenski period, napominješ i to da se otac nije dovoljno bavio tobom, već da su u tvom vaspitanju najviše učestvovale majka i baba. Tokom perioda odrastanja osećaš da nisi imao dovoljno kontakata sa vršnjacima i da si se uglavnom kretao u ženskom društvu, što povezuješ sa nedostatkom muške figure. Grupa sa kojim si tokom školovanja uspeo da se zbližiš je i sama imala status ‘’otpada’’, kako to sam nazivaš, što me ostavlja u dilemi da li si sa njima bio zadovoljan.

Ukoliko sam dobro razumeo, preokret se dešava kada su se stekli uslovi da živiš sa majkom. Tada se po njenoj želji upisuješ na folklor i tamo stičeš nove prijatelje. Jedan dobar komad vremena si bio prilično zadovoljan svojim društvenim životom, sa jednim prijateljem si bio i na moru. Međutim, u poslednje vreme imaš osećaj kao da te društvo sa folklora odbacuje, kao da su, kako kažeš, iskoristili ono najbolje što si mogao da pružiš. Pitao si ih da li je to istina, oni su tvoju tvrdnju porekli, ali tvoj utisak je ostao nepromenjen. Zbog svega toga se ne osećaš dobro, obuzimaju te mračne misli, spominješ kako se bojiš da ne završiš usamljeno, kao tvoj otac.

Rekao bih da u vezi sa celom tvojom pričom razvijaš na neki način strah od odbacivanja i usamljenosti.

Ono što je plus i što bi bilo dobro da vidiš kao pozitivno je to što društvo sa folklora već imaš. Dakle, pokazao si sebi da je moguće ostvariti kvalitetne odnose sa ljudima koji ti se dopadaju, što znači da si demistifikovao taj proces. Međutim, sada ti deluje kao da te odbacuju. U suštini, ti nisi siguran da je to razlog zbog čega su se učestalost, možda i kvalitet, tvojih kontakata sa tim društvom promenili. Mogao bi da izlistaš sebi šta bi još moglo da bude razlog. Najbolje je da to proveriš sa njima.

Pitao si drugove da li te odbacuju, a oni su rekli da to nije istina. Međutim, tvoj subjektivni osećaj je ostao nepromenjen. To me navodi na razmišljanje da si možda želeo intenzivniji razvoj u vašem odnosu, brže zbližavanje, češće viđanje, a da je njihov intenzitet možda bio drugačiji. Možda si, baš zato što si dugo čekao jednu takvu ekipu prijatelja, hteo da ubrzaš proces van prosečnog toka? Možda si se plašio da ćeš ih izgubiti, pa si zbog toga preuveličao značaj razlike u vašem intenzitetu? Važno je skrenuti pažnju da je i to moguće. Kako se većina situacija koje grade prijateljstvo dešavaju spontano, može zvučati vrlo veštački ako pitamo nekoga da li nas odbacuje.

Bilo vezano za gubitak društva ili za neki drugi strah, najlošiji ishod se može desiti ako pustimo da nas taj strah preplavi i navede da činimo ishitrene poteze. Zato bi bilo važno da napraviš razliku između straha da te društvo odbacuje i konkretnog odbacivanja. Prijateljstvo je i pitanje poverenja. Ukoliko ti je društvo reklo da te ne odbacuje, možda njihove reči možeš prihvatiti u svom osnovnom značenju. Sa druge strane, ukoliko budeš insistirao na tome da te oni odbacuju, to može znatno uticati na njihovo poverenje u tebe.

Zato je iskren razgovor bez upiranja prstom i direktnih tvrdnji uvek lekovit. Važno je otvoreno govoriti o svojim emocijama. Predlažem ti da to uradiš sa jednom osobom iz društva za početak, a kasnije kada osetiš poverenje, i pred više njih. Svakako nemoj zaboraviti da spomeneš da se sve to i dešava iz razloga što ti je stalo do njih, i slobodno iskreno navedi kvalitete zbog kojih je vredno biti deo tog društva. Tada neće postojati ni jedan razlog da te grupa ne razume, baš zato što je svaki pojedinac makar jednom u životu imao slične nedoumice.

Ne znam da li imaš i druge prijatelje, koje možda i ne doživljavaš tako bliskim, ali koji bi to možda mogli biti. Kada smo vezani samo za jedno društvo, onda nemamo alternativu i možemo biti u panici da ga izgubimo. To svara pritisak u odnosu, koji društvo oseća. Dakle, šta se dešava sa drugim tvojim odnosima. Da li postoji neki obrazac ponašanja koji ti se ponavlja u odnosima? I onda se oni vrte oko teme odbacivanja i usamljenosti, koja se naslućuje iz tvoje ukupne priče.

Ako to ne možeš da obradiš sam i u otvorenoj komunikaciji sa ljudima koji ti znače (a trebalo bi da probaš, kao što smo gore o tome govorili), onda nije na odmet razgovarati sa stručnim licem, na primer, psihologom. Psiholog ti može pomoći da neke strahove lakše prebrodiš, kao i da bolje razumeš situacije koje ti se dešavaju.

Dragi vršnjače, nadam se da sam te pokrenuo da postaviš sebi prava pitanja i u vezi sa tim doneseš odluke, koje će ti pomoći da izadješ iz svoje aktuelne blokade.

Srdačan pozdrav!