Ovdje sam zato što mi treba neki savjet i nadam se da ćete ga
što pre dati. Pa, prvo da se predstavim. Imam 14 godina i odličan sam
učenik. Svi me prepoznaju prema mom glupiranju i pokušajima da nekom
pomognem ili usrećim. Ali, to radim zato što znam kako je biti nesrećan.. Pa
kako da počnem sa mojim problemima? Ovako…Oduvek sam bila mala buckasta,
nesigurna i sramežljiva djevojčica. Ali moj život je bio dobar. Sve
5-ice, sasvim normalna porodica. Ali to se sve promjenilo. U 6.razredu, imala
sam samo jednu 4-orku.To me je slomilo samo zbog toga što sam naučila da
imam sve 5-ice. Moji roditelji me nisu podržali niti mi pomogli da shvatim
da to ni nije puno važno. Na meni su vršili ogroman pritisak da imam sve
petice. Drali su mi se zbog te ocjene. Moja mama i nije bila puno loša prema
meni, ali moj otac me nije htio ni pogledati. Zamislite, samo zbog jedne
četvorke. Od tog razreda sam dobila anksiznost i depresiju. Svakog dana sam
bila sve gore. Posebno kad sam završila razred, iako sam imala sve
petice, nisam bila zadovoljna. Imala sam ogromne probleme sa mojim
tijelom. Mrzjela sam ga, ali ipak nisam ništa radila da bih ga proljepšala
ili unapredjela, nego sam se mrzjela.
Počeo je i 7.razred. Obećala sam sebi da ću biti bolja. U svemu. Ali se ništa
nije poboljšalo. Samo pogoršalo. Dobila sam 3 iz likovnog i nastavnik me je
nazvao debelom. To me je zaboljelo, jer sam puno voljela umjetnost i
crtanje. Cijela škola je brujala o tome, a ja ništa nisam mogla da učinim
povodom toga. Morala sam da gledam kako mi se svi smeju. Ocjene su se
pogoršale, a moj odnos sa porodicom samo udaljio. Za to sam krivila
roditelje, koje još za to krivim. Uglavnom mog tatu. Zbog ogromnog pritiska
pošela sam da se režem. Prvo po ruci, pa po nogama. Rezala sam se nekih 9
mjeseci, ali sam lako prestala. Ljeto je došlo, i sve se ponavljalo. Užasna
slika o meni, i moja porodica mi je sve moje greške i imperfekcije stavljala
pod lupu. Uvijek su ukazivali da mi nešto ne stoji, da ne bih trebala da
nosim neke stvari jer izgledam predebelo. Užasno sam sebe mrzjela, i niko mi
nije pomogao da se oporavim.
U Osmom razredu sve je otišlo van kontrole. Moje ocjene su bile užasne, pala
sam sa skroz odličnog učenika na vrlo dobrog. Moji roditelji su ponovo na
mene vikali i nisu mi nimalo pomogli. Nisu me udarali, ali njihove riječi su
me najviše boljele. Nisam imala podršku jer nikom i nisam ništa rekla šta
osjećam. Moja anksiznost i depresija su se pogoršavali. Polako sam počela da
ne spavam i da plačem. Nakon svega toga, odlučila sam da se malo
poboljšam. Ali kao i do sad nisam nista preduzimala. Kad je došao zimski
raspust, odlično sam se provela sa mojim bratom. Izlazili smo i baš
družili. Ali sam se puno udebljala. To je na mene previše uticalo. Nekoliko
dana sam gladovala, ali ipak bi se na kraju prejedala. Počela sam da plačem
kad god sam samu sebe ugledala. Jednom, toliko sam se prejela, i odlučila sam
da to povratim. Tako sam postala zavisna od povraćanja,tj.razvila sam
bulimiju. Malo po malo, povraćala bih sve češće. Nisam napomenula, ali za sve
ove godine, razmišljala sam o samoubistvu. Smišljala sam planove, pisma sam
pisala, ali nikad nisam imala hrabrosti to da uradim.
Pa eto..Došli smo do sada. Imam sve petice, osim jedne ,iz fizičkog. U toku
ovog vremena sam takođe saznala da je moj otac varao moju majku. To je za
mene bilo neoprostivo. Toliko sam se iznervirala što sam dobila 4 iz
fizičkog, Već imam planove da se ubijem. Moje drugarice su mi rekle da možda
su mi popravili tu ocjenu, i da se ne nerviram dok ne dobijemo
svjedočanstva. Svjedočanstva dobijamo u četvrtak,tj.16.06. Ako ne bude ocjena
popravljena, kako se ja mogu kući vratit i to pokazat mojim roditeljima? Da
sam pokvarila lucu samo zbog fizičkog? Moj otac nikad me ne bi ni pogledao
više.
Pa tako..Imam toliko problema u mojoj
glavi. Anksiznost, depresija, bulimija. Mrzim svoje tijelo i mrzim svaku
sitnicu na sebi. Mrzim svoj život i iskreno mislim da se ubijem. Ne nalazim
svrhu u ničemu više. Već imam planove za to. Ali kao što rekoh, čekam
četvrtak.
Iskreno, molim vas da me ne odgovarate od samoubistva. Depresija za skoro 3
godina sada ,uništila mi je svaku nadu i sreću. Anksiznost takođe. Posebno
sad pošto je leto i pošto trebam da idem u Nemačku, posebno mrzim svoje
tijelo. Sve što pojedem povraćam i ne želim se ni pogledat. Toliko sam se
udebljala da više ne mogu stati u neke stvari..
Pa to je to..Ima još neke stvari koje nisam rekla. To jeste da je moj otac
alkoholičar i pušač, i često smo bez  para. Često se svađa sa drugim
članovima porodice. Moj deda ima demenciju, i sve mu je gora..Zato i ne vidim
svrhu u svom životu. Zato vas molim za savjet

Zdravo!

Drago mi je što si nam pisala i obratila se za pomoć. Iako je ključni datum koji si spomenula već prošao, verujem da će ti osvrt na ono o čemu si nam pisala pomoći. Verujem da to što si počela da pričaš odnosno u ovom slučaju pišeš o problemu, možda može da ti olakša bar neki deo tereta sa duše.

To što umeš da razveseliš i usrećiš svoje društvo je veliki plus, jer svako voli pozitivne i vedre ljude koji umeju da im nabace osmeh na lice. Kažeš da to radiš jer znaš kako je biti nesrećan.

Pišeš nam da si odličan učenik i to je za svaku pohvalu. U šestom razredu si dobila prvu četvorku i  to te je slomilo, jer si naučila da imaš sve petice, a pri tom te roditelji nisu podržali već su vršili pritisak i drali se na tebe zbog te ocene. Čini mi se da si ti sada svesna da to nije bilo ništa strašno, a i popravila si je do kraja godine. Međutim, nezadovoljstvo  je ostalo. Kažeš da si od tog razreda dobila anksioznost i depresiju. U pismu nisi pominjala pa moram da te pitam da li si posetila psihologa ili si sama sebi postavila dijagnozu?

Navodiš da je u sedmom razredu je postalo još gore. Zbog ogromnog pritiska, kažeš da si počela i da se režeš, ali si sa tim, na svu sreću, prestala. Mogu samo da zamislim koliko je velika bila psihička bol koju si osećala kad si pokušavala da je se oslobodiš rezanjem i nanošenjem fizičke boli.

Pišeš nam da ti je porodica stavljala sve tvoje greške i imperfekcije pod lupu, da su ti ukazivali na to da ti nešto ne stoji ili da u nekim stvarima izgledaš predebelo, da si se mrzela i da ti niko nije pomogao da se oporaviš.

Roditelji, ali i ostali članovi porodice imaju veliku i važnu ulogu u životu svakoga od nas. Oni su nam najbliži i njihova podrška i mišljenje najviše utiču na nas. Međutim, porodice nisu savršene i iz toga znaju proizilaziti problemi. Mnogi mladi nailaze na nerazumevanje svojih roditelja. Roditelji često zacrtaju u svojoj glavi neke stvari za svoje dete, a u želji da u životu dete prođe mnogo bolje nego što su oni. Iako imaju najbolje namere, nekada ne budu svesni koliko nam time dodatno otežavaju stvari. Često se događa da roditelji iz najbolje namere preteraju i na pogrešan način pokažu svoju zabrinutost i ljubav. Uzroci mogu biti razni. Napisala si nam da tvoj tata ima problem s alkoholom pa njegovo loše ponašanje prema tebi, a i ostalim ukućanima svakako može biti povezano sa tim. Takođe,celokupna dinamika porodičnih odnosa može biti poremećena zbog tog jednog problema. Izgleda da je vrlo komplikovano biti na tvom mestu sa bliskim ljudima koji možda nisu u stanju da reaguju saosećajno ili sa razumevanjem na tvoje aktuelne probleme. Da li si nekad pokušala da pričaš sa njima o tome kako se osećaš povodom takvog njihovog ponašanja prema tebi?  Ako sam dobro shvatila mama je ipak malo blaža od tate, pa ne bi bilo loše da se njoj nasamo obratiš.

Ti si sada u jednom specifičnom periodu života. Taj period se naziva period adolescencije – doba kada se mnogo menjamo, a gotovo ni sa čim nismo zadovoljni. Hormoni su ti sada u izuzetnim oscilacijama, tako da to utiče i na tvoje raspoloženje, razvoj, a sigurno i na telesnu težinu.

Lepi ili manje lepi, svi možemo da od jedne male nepravilnosti, viška ili nedostatka, često umišljenih, napravimo pravi kompleks. Imaš tek četrnaest godina i nemaš garanciju da ćeš celog života ostati buckasta. Ti si još uvek u razvoju. Važno je da se hraniš normalno, raznoliko (zdravo) i možeš da počneš sa nekim fizičkim aktivnostima. Kažu da se prilikom vežbanja oslobađa tzv.hormon sreće ili endorfin, koji može da ti pomogne u pozitivnijem razmišljanju kako bi lakše prihvatila sebe.

Zbog rastućeg nezadovoljstva svojim telom došlo je do toga da si kako kažeš razvila bulimiju. Mnogi mladi imaju ovaj problem i kod njih se javlja iz različitih razloga: posledica želje da izgledaju kao poznate ličnosti koje se pojavljuju u medijima, loši porodični odnosi. Ovaj problem ne traži samo pomoć u ishrani, u vidu zdrave ishrane, već i znanje i strpljenje roditelja i pomoć psihoterapeuta. Bulimija spada u poremećaj ihrane I tretira se ozbiljno I duže vreme, uz pratnju nadležnog lekara. Pored stalnog povraćanja, bulimija može razviti niz ozbiljnih zdravstvenih posledica, te ti najtoplije savetujem da sa sebi najbližom osobom odeš I posetiš lekara. Obraćanjem u vezi sa bulimijom možeš da nađeš načine I mehanizme da se pozabaviš I drugim stvarima koje te muče.

Što se tiče četvorke iz fizičkog verujem da se to već pretvorilo u peticu na veću. Pa kome su još pokvarili uspeh ocenom iz fizičkog?! A ti se nerviraš i planiraš samoubistvo zbog toga.

Ideje o oduzimanju sopstvenog života nam se javljaju kada nas obuzmu toliko snažne i teške emocije i kada taj bol nadvlada našu snagu da se sa njim nosimo, kada mislimo da ni jednog drugog rešenja nema. Ali rešenje uvek postoji! I ovo može biti još jedna od tema koju možeš otvoriti sa svojim lekarom.

Pokušaj da rešavaš probleme jedan po jedan. Sama ili uz osobu od poverenja. Sama izaberi. Ja bih najviše volela da nađeš stručnjaka koji će ti pomoći da uvidiš da ništa nije tako crno kao što ti se sada čini.

Stručnjak ti može pomoći da razumeš tvoj unutrašnji svet i izgradiš drugačije, efikasne i korisne načine suočavanja sa svim  što život nosi. Takođe, znaj da je naše savetovalište uvek tu. Bitno je da shvatiš i prihvatiš da nisi sama i da ima ljudi koji ti mogu i žele pomoći.

Veliki pozdrav iz Vršnjačkog savetovališta