Vrsnjacko savetovaliste

Zelim da se ubijem,al bukvalno

Od malena kada sam se rodio bio sam razmazeno dijete,stalno sam plakao.Jednom me je cak babo istukao sto sam plakao da pola sata nisam mogao doci do sebe…Sada imam 14 godina…Do tih 14 godina roditelji mi haman nikad nisu rekli da me vole…Umjesto to volim te samo bi me uvijek pogledati smrknuto ili opsovali nesto….Sumnjam da sam usvojen…Ako sam usvojen dajte mi nacin kako da razgovaram sa roditeljima o tome…Nekoliko mjeseci planiram isjeci sebi vene,neznam sta da radim..Pomozite mi ako kako mozete

Pozdrav, vršnjaku!

Ušli smo u novu 2014., a ponekad kao da to i ne primetimo. Kako si nam naveo, želiš da ti pomognemo „ako kako možemo“ – a naše je da sa tobom porazmislimo o stvarima koje si naveo.

Pišeš nam da imaš 14 godina i da si razmišljao o tome da digneš ruku na sebe. Često plakanje, u detinjstvu, objasnio si time što si „razmaženo dijete“ od rođenja. Tvoj otac te je, ako sam dobro razumela, jednom istukao zbog toga što si plakao što verujem da uopšte nije rešilo problem. Čini mi se da te jako boli što celog života nisi čuo od svojih roditelja da te vole. Pored toga što se ne osećaš voljenim, u poslednje vreme ti se javila i sumnja da si usvojen. Tražiš našu pomoć da, ako si usvojen, damo neki savet oko načina kako da razgovaraš sa roditeljima o tome. Razumela sam da ti je već mesecima teško da nosiš sve to u sebi i da si zbog toga pomišljao da isečeš vene.

Čitajući tvoje pismo, nekoliko puta, pogled mi je privlačio izraz koji si upotrebio na samom početku. Razmažen tj. bio sam razmaženo dijete, stalno sam plakao.“ Pojam razmažen se često koristi da označi nekoga ko je „previše“ mažen pa je postao preosetljiv ili nesamostalan. Ukoliko ljudi taj izraz koriste za nekoga, ili u tvom slučaju dečaka koji često plače, to rade kako bi nekad izrazili neslaganje sa takvom reakcijom. Suze su samo spoljašnji pokazatelj da je u toku neki proces iznutra i da nam je teško. Ne znam kada se situacija sa tvojim ocem odigrala, ali mogu da primetim da ti je to i dalje na pameti. Sigurna sam da si i sam zaključio da je njegova reakcija bila pogrešna i da nije rešila koji god problem da je bio u pitanju. Bol koji neko oseća iznutra je ponekad, čak i kad porastemo, teško opisati nekoj osobi sa strane. Dešava se da ni najbliži članovi porodice ne mogu da razumeju šta se dešava u našoj duši i u našoj glavi. Ono što osećamo nam je još teže da iskažemo ukoliko se ne osećamo dovoljno bliski i dovoljno slobodni sa porodicom, rodbinom ili  prijateljima. Po tvojim opisima njihovih reakcija (kada ti očekuješ „volim te“ a dobijaš smrknut pogled ili neku psovku) stekla sam utisak da te takve reakcije iznenađuju i povređuju. Većina nas je u nekom periodu života razmišljala o tome „šta ako sam usvojen/a?“. To se najčešće dešavalo u periodu svađa, kada bi nam opcija da nam to nisu roditelji, izgledala kao manje bolno rešenje i objašnjenje situacija u kojoj smo. Misao „Ako sam usvojen/a, to je razlog zašto se ovako ponašaju prema meni“ se ponekad stvori kada je komunikacija izuzetno loša. A stvar je „samo“ da niti oni razumeju meni niti ja njih. Iz svega što si napisao ne mogu odgovorno da tvrdim da li si usvojen ili nisi. Ali mogu da primetim da ti je teško da ih razumeš i da te neka njihova ponašanja povređuju. I to je ono o čemu treba da pričaš sa njima.

Izjave ljubavi koje priželjkuješ, kao prosto „volim te“, se najčešće ipak čuju na filmu. U realnosti, većina nas zaboravi da to izgovori. Kada se radi o porodičnim odnosima ponekad se ponašamo kao da se ljubav u porodici podrazumeva, pa ne mora o njoj da se priča. Da li si nekada ti to rekao svojim roditeljima? Možda nisam u pravu, ali izgleda mi kao da dugo u sebi nosiš bol i da ti je teško da svoja osećanja poveriš bližnjima. Ne znam da li si o svojim sumnjama i osećanjima pokušao da pričaš sa osobom od poverenja, nekim srodnikom, drugom ili drugaricom. Ukoliko to nije slučaj i misliš da te oni možda ne bi razumeli, postoje i druge opcije. Ograničenje Vršnjačkog internet savetovališta je što savetuje isključivo pismenim putem, ali ono ne može da u potpunosti zameni živu reč. U situaciji u kojoj se nalaziš pomoć bi mogao da ti pruži i neko sa strane, u vidu školskog pedagoga ili psihologa. Ne znam kakvo ti je iskustvo sa njima ali to su ljudi obučeni za rad sa mladima i njihovim problemima. Njihov zadatak je da saslušaju u poverenju i da pomognu mladoj osobi da sagleda ono što je „muči“ iz nekog drugog ugla. Naravno, ukoliko osetiš potrebu da nam se opet obratiš, slobodno to i učini – tu smo za tebe.

Puno pozdrava iz

Vršnjačkog savetovališta!